Најмоћнија је то жена домаћег позоришта свих времена, од Јоакима Вујића до данас, стожер Атељеа 212 у доба кад је овај театар био перјаница европске театарске авангарде, редитељка Гетеовог „Фауста” којим је Атеље отворен, с Јованом Ћириловим је основала Битеф, напрслину у Гвозденој завеси која је тада делила Запад од Истока и фестивала који је инаугурисао оно што одређујемо појмом културна дипломатија. Но била је то и жена која је вешто пливала водама којима су газдовали мушкарци, сјајно је говорила и оне стране језике које није знала, била на ти с челницима Савеза комуниста и унука дворске даме краљице Наталије, прва директорка Битеф театра и уметничка директорка Театра нација у Нансију… А ето, данас би била заборављена да нема Андрашеве представе у Битеф театру, давне изложбе у ЦзКД и књиге Феликса Пашића „Госпођа из великог света” (Музеј позоришне уметности Србије, 2006).
Но, како сам ја допутовао до М. Т? Преко везе, разуме се. Као млад позоришни почетник желео сам да видим како настају позоришне представе. Већ сам одгледао процес проба у Народном позоришту када сам чуо да у Атељеу, на великој сцени (која сад носи Траиловићкино име) почињу пробе „Декамерона 81”, у режији Роберта Ћулија, док ће у „Подруму“ (данас названа по Петру Краљу), Љубомир Муци Драшкић режирати Хавелове једночинке „Вернисаж” и „Аудијенција”. За присуство пробама ваљало је добити Мирину дозволу, а ту је већ била неопходна протекција. Обезбедили су ми је Марица Стевановић Стојшин, Мухарем Первић и Буца Мирковић и – Мира ми је заказала састанак. Хтела је, логично, да упозна особу коју ће пустити у своју Кућу.
У назначено време нацртао сам се на портирници Атељеа и био спроведен до „голубарника“, Мирине канцеларије на последњем спрату (лифта нема). Био сам тачан, али сам морао да сачекам на пријем. А онда ми секретарица рече да уђем. И ушао сам. Мира је седела за писаћим столом, на себи је имала пепито костим и свилену ешарпу. Фризура беспрекорна. Као и увек – елегантна. Устала је, пружила ми руку и одмах започела истрагу.
„Ви сте…?“. Кажем ко сам, шта сам и зашто сам дошао. „Ко су вам родитељи?“ Одговорим. „Лекари!? Које специјализације?! И на ово питањем одговарам, али недовољно прецизно. Зато следи питање: „Где раде?“. Кажем. „Лепо. А шта ћете ви онда у позоришту?“ (Ово није било питање, пре провокација.) Покушавам да објасним, али осећам да у одговору има много више младалачке невиности и наивности но озбиљности која ће ми, како сам се надао, отворити непробојна Атељеова врата која непоколебљиво керберски чува громадна жена чији поглед ме рендгентски скрозира. И, наравно, да ће препознати моју аматерску нестручност па чак, можда, и неозбиљност која ће ме дезавуисати. Мира, међутим, наставља испитивање.
У једном часу из далеке дубине (подозревам из приземља и славног Атељеовог бифеа), до мене (нас) допире вика. Неко се, евидентно добро припит, пење уз басамаке и оштрим тоном галами. Чујем (чујемо): „Све ћу у лице рећи тој…. Мајку ћу јој… Неће она више мене…“
Госпођа Траиловић не мења израз лица и тон, прибрано ме гледа и, чини ми се, слуша. Поставља нови сет питања: од када одлазим у позориште, шта мислим о репертоару њеног Атељеа, а шта о представама Југословенског драмског (знам за јадац, па ови моји одгори нису невино-наивни), чиме заправо желим да се бавим у театру…
Но, она вика је све ближа. И гласнија. Пијани викач је пред вратима канцеларије, а од упада га још једино деле очајнички напори секретарице која (узалудно шапатом) покушава да га уразуми. Тада Мира устаје и, нескидајући поглед с мене, затеже пешеве свог жакета. С обе руке се ослања о сто баш у часу када се отворише врата и канцеларију упаде пијанац. Тек тад директорка Позоришта и редитељка диже поглед ка насилнику и најљубазнијим тоном, брижно каже: „Добар дан, драги, како сте, шта могу да учиним за вас?“
Иза себе – јер леђима сам окренут вратима и не усуђујем се да се осврнем – чух дуг и болан мушки уздах (праћен извињавајућим фразама секретарице), а затим и мрмљање које је, напокон, артикулисано речима: „Овај… опростите… ја… не знам… ето…“ „Добро, мили мој, разговараћемо други пут. Сада сам на важном састанку“. Врата се затворише, Траиловићка седе, погледа ме нежно, с разумевањем и мирно рече: „Где смо стали… А да, родитељи су вам лекари, а ви би да пишете о позоришту. Лепо…“
Тако сам ушао у Атеље. Даље ме је кроз „лавиринте“ између проба две представе водио дивни Саша Груден. Много сам тада научио, схватио да представе настају на много начина, но и да сви ти процеси, ма колико међусобно различити, могу резултирати одличним представама. Јер и „Декамерон 81” и „Аудијенција” и „Вернисаж” су, свака на свој начин, биле одличне.
Учио сам, наравно, и доцније, али сам након много година, када сам водио позориште, схватио да ме је Траиловићка ономад научила како се треба понашати на директорском месту.
Знали ми за њу данас или не, како год је ко памтио, Мира Траиловић је и те како још увек жива у нашем позоришном животу. И зато, срећан Вам рођендан, госпођо Траиловић!
Александар Милосављевић
