***
Бележим прво чудо, галебове који лете уз бок трајекта. Море је боје петролеја, галебови су боје морске пене. Никад их нисам видела толико, ни тако слободне међу људима. Навикли су да узимају храну из руке или да је отимају – кифле, сендвиче, чак и грисине. Стоје на огради, пролећу ниско над главама. Жени на клупи до мене један је крилом прошао кроз косу. Мислим на Бодлерову песму. Кад не лете личе на карикиране голубове. Кљун им је вештичји нокат, ноге сасушени цветови бундеве. У ваздуху су бучни као ћурке, на води тихи као бродићи од папира. Кад узлете, бродићи се расклопе у змајеве.
***
На брегу поред Потоса сунце ми греје потиљак. На врху брега је црквица, мала попут моје собе на Тасосу. Кров јој је од камених плоча, могла бих га дохватити руком. Закључана је. Кључ виси о клину изнад врата. Зашто је онда закључана? Закључана је јер је драгоцена. Откључана, изгледала би напуштено. Кључ над вратима је знак вере у људску доброту. Ипак не улазим. Обилазим око белих зидова. На једном је прозор. У прозору је Христ.
***
Мај је. Дан почиње у осињаку бушилица и брусилица. Ветар разноси мирис сандолина. Моја свеже асфалтирана улица изгледа орошено. На шеталишту ка Лименарији багер ради у обе смене. Припреме за сезону делују као вечито јутро.
Из дана у дан смањује се слободна површина песка где се може раширити пешкир. Сунце је бесплатно, море је бесплатно, али плажа све мање. Двојица копају дубоке рупе у песку и побадају дрвене стубове – Русоове кочиће. Онај ко је први обележио парче земље учинио је несрећу човечанству. Ускоро ће их засводити сукње од суве трске.
У близини, власник апартмана зачешљава део плаже грабуљом. Затим залази у море и тамо наставља свој чудни посао.
Посматрам жену на кеју од мермерних санти. Са широким шеширом, у дугој хаљини, оцртана је као једрењак на хоризонту. Осмехујем се петпарачкој срећи. Она сам. Сви смо она. Жена на кеју је прича коју свако са обале уме да прочита.
***
Устала сам и кренула ка шеталишту. У сусрет су ми ишле две жене и чаврљале на немачком. Помислила сам како су за пет минута пропустиле чудо. Било би немогуће препричати им. Али у себи, наставила сам да покушавам.
Тај мали лепи догађај јутрос на плажи. Седела сам на лежаљци и гледала у спој две плаве. Наједном хоризонт се набрао. Заличио је на низ шиљатоухих таласића какве цртају деца. Појављивали су се и нестајали. Онда су се накупили галебови, читав облак крила и кричања. Слетали су и узлетали. Затим је сцена кренула ка мени. Све јасније су се видели делфини како израњају. Блескали су леђним перајима као заставицама. Човек поред мене је рекао we’re lucky.
Трајало је. Људи на плажи су прекинули оно што су радили – трчање, чешљање песка, вежбање јоге – и сви ћутке гледали у истом смеру. Личило је на обред којем присутвујемо као одабрани срећници. Онда је сцена почела да се одмиче. Прво су нестали делфини, потом се распршио облак галебова. Конац између два света се затегао.
Татјана Јанковић
