Први је „Пакрац“ Владана Матијевића. Већ почетном реченицом „Решио сам, Пепи, да неког убијем“, роман удара у плексус. Тешко се од тог удараца придиже и долази до ваздуха. Добри писци се познају po почетној реченици (која углавном изостаје, јер је свима стало до завршне). Најава из прве реченице „Пакраца“, која постаје рефрен, звучи као шала. Али није. Још два рефрена дају ритам роману. Први су пароле-афоризми које извикује главни јунак, сулуде али и језиво истините, и вести из црне хронике. Гротеска, хипербола и црни хумор – у духу поетике помало заборављеног Миодрага Булатовића – основно су Матијевићево приповедачко средство. Атмосфера „Пакраца“ толико је црна да не може бити црња, мада, и у таквој, литерарној форми, није дорасла оној из стварности. И не треба! Зашто би се и у чему литература такмичила са стварношћу?
У карактеризација главног јунака, двојне личности, Матијевић је најдаље и понајбоље отишао у анализи његовог односа према полицијском инспектору. Тај сурови убица а ситни потказивач, све би дао да остане у милости инспектора кога иначе мрзи из дна душе. Лепо је бити зашушкан у окриљу власти.
Критичари у Матијевићу виде настављача поетике црне прозе. Са црном прозом Матијевић има везе само у избору ликова-маргиналаца. На језичком плану не! Нема код њега сленга и дијалекта. Његови јунаци говоре модерним, публицистичким језиком, на ивици квази-интелектулазима. Можда је то притајена порука да су нас у рат гурнули приучени интелектуалци.
Роман Владимира Пиштала „Песма о три света“ сушта је супротност Матијевићевој књизи. „Пакрац“ је мрак, “Песма...“ светлост. „Пакрац“ је наш прљави Балкан, „Песма...“ бели свет преко мора и велике баре. „Песма“ је прича о прошлим временима, која су, ма колико мрачна, лепша од садашњих из „Пакраца“. „Песма...“ је женска, а „Пакрац“ мушка књига.
„Песма о три света“ је пикарско-путописни роман. Пикарски јер говори о необичним авантурама једне жене која ће, без обзира на додире с мушкарцима, углавном проблематичним, умрети као девица. Путописни, јер описује земље, воде и небеса Боке Которске, Венеције, Африке, Северне Америке, Енглеске. Не само стварне, већ и оне митске.
Роман ab ovo приказује отмицу Пераштанке Озане Болице. Та отмица трајаће много дуже од свих чувених отмица жена (Европа, Хелена), готово читав век, а јунакиња је попут Маркесове Урсуле доживети 120 година. Отмица се не описује континуирано већ у виду фрагмената. Пиштало је мајстор фрагамената, на читаоцу је да их састави у целину, као од каменчића мозаик.
А фрагмената је у таквом броју и различитог састава, од поетског до филозофског, од лингвистичког до етнографског, да састав мора испасти раскошан. Фрагментарни еп. Озанина отмица подсећа на изнуђена Одисејева лутања. И Озана и Одисеј доспевају до три (и више света) и успевају да преброде разне неприлике, захваљујући духу радозналости и сазнања. После свега проживљеног, и лепог и ружног, јунаци заслужују дубоку и лепу старост, а смрт им дође као рајски сан.
Машта је, медитеранска, карневалска, са јаким елементима интелектуализма и енциклопедизма, оно што натапа и плави странице Пишталове прозе, па и овог романа, који се чита лако и у даху. У овој књизи досада не станује.
Завршетак читања Пишталове „Песме...“ означио је крај путовања у пределе чаролија и чудеса. Штета што је путо- вање трајало кратко.
Пишталова литература такође се не такмичи са стварношћу. И зашто би? Литература је својеврсна стварност. Божанствена, свакако! Па била мрачна или светла.
Милисав Савић
