Олга Грјазнова (1984) је немачка списатељица рођена у Азербејџану и њено мигрантско искуство свакако је оставило трага на овом исповедном роману. Главна јунакиња Маша је млада, образована и привлачна, али она је и странац у Немачкој, одрасла између више култура, у вечној нервозној борби да се докаже људима око себе. У земљи у којој се нашла као девојчица пошто су јој родитељи побегли из Нагорно Карабаха, Маша је обележена као вечити други. Свакако да није чудо да је овај исповедни роман имао добру рецепцију у Немачкој, с обзиром на то да се бави и те како актуелним питањем. Маша сведочи и о томе колико је језик важан („ако га не говориш не постојиш, а ако га говориш лоше, не чују те“), и код ње страх од неприпадања резултује претераном компензацијом, пошто сама говори пет-шест језика. С друге стране, индикативно је да она, у конфликту са собом колико и са другима, иако има и јеврејске крви, говори арапски и ни реч хебрејског.
За оне које тема занима, у питању је свакако компетентно написана књига која осветљава портрете људи који не припадају ниједном свету до краја, и дају често врло потребан поглед „споља“, и из „аутајдерске“ позиције у односу на доминантну културу. Машин покушај да пронађе себе у Израелу као новој домовини једнако је неуспешан као и сви други, а и многи њени пријатељи и љубавници једнако живе на маргинама и у раскораку, као она. Ово је свакако и прича о губитку, не само домовине (или идеје о домовини), већ и блиске особе. Велика животна трагедија која се Маши догађа сече књигу на два дела, али сем тога приповедна форма је прилично лабава: ово је типичан роман исповедне прозе каквима је, чини се, преплављена савремена књижевна сцена последњих деценија. После несреће, главна јунакиња остаје укопана у простору између; једнако неспособна да прихвати оно што се десило, и помирена са новим полуживотом, исто као што је осуђена да егзистира између најмање две домовине.
Настасја Писарев
