Марек Вадас (1971) је један од превођенијих словачких писаца млађе генерације, добитник најпрестижније словачке књижевне награде за роман „Исцелитељ“. Вадас је провео доста времена у екваторијалној Африци у што је оставило утицаја и на његово дело – критичари карактеришу његову прозу као комбинацију традиционалних афричких наратива са европским модернизмом. „Озлоглашена четврт“ је роман лабаве структуре у ком се понекад могуће, понекад фантастичне приповести смењују у разговору гостију у кафани на периферији тропског велеграда.
Исповести, приче и сомнабулна сећања испреплетани су тако да је понекад тешко испратити сваку нит – оваква форма пластично дочарава заумно вече у полупијанству док напољу не престаје катаклизмична провала облака (а то напоље је у негде, у Африци, или у сну о Африци). Занимљива је (такорећи „креолска“) мешавина наслеђа различитих култура, језика, и приповедачких традиција – Вадас је чврсто укорењен у афрички миље, са ликовима чији гласови евоцирају афрички народни етос (ако се о култури једног целог континента уопште може говорити као о једној целини), али натопљен иронијом која је сасвим карактеристична за словенско приповедачко наслеђе.
У „Озлоглашеној четврти“ смењују се галерије чудних ликова чије исечке из живота пратимо, мада је често нејасно шта је од онога што се десило заиста било, а шта им се причинило, или шта су сањали, омамљени од палминог вина. Ту је рецепционарка у малом хотелу која машта о госту странцу ког никада није дотакла, трагична сеоска лепотица која није могла да одлучи између два мушкарца, или локални сањар у чијој прљавој коси се да наслутити ореол.
Понекад се приче ликова настављају и после њихове смрти, када походе живе, или им остављају омиљене предмете чију је вредност или значење тешко докучити. Вадасов свет је зауман, суров и разнолик, а текст му је густ, мада је недостатак наратива који би исповести заиста повезао, или неког смисленог укупног заплета значи да ова књига неће бити избор сваког читаоца.
Настасја Писарев
