Нашој ведети је у 2023. години пошло за руком што до сада никада није, да на великом међународном такмичењу освоји две медаље у једноседу. На Европском првенству у Кракову Милица је постала вицешампионка у К-1 200 м, а бронзу је освојила у олимпијској дисциплини К-1 500 м.
Сезону је крунисала на Светском првенству у Дуизбургу као предводница новоформираног женског четверца и у комбинацији са млађим узданицама Маријом Достанић и Анастазијом Бајук из Сремске Митровице и Дином Бацељ из Бачке Паланке, дошла је до норме за Олимпијске игре у Паризу 2024. године.
Ови успеси поново су је сврстали међу најбоље спортисте Војводине у традиционалном „Дневниковом” избору, на чијој се вечној листи као главна лауреаткиња нашла 2015, а сада је у друштву првопласиране атлетичарке Иване Шпановић и освајача друге награде, баскеташа Михаила Васића.
С обзиром на то да је на страницама нашег листа у више наврата писано о сезони и осврту на берићетну годину, разговор с најбољом кајакашицом Србије почели смо актуелним темама, а наставили причом из породичног живота.
Како су протекле зимске припреме у Хрватској, која је освежење када је реч о локацији?
– Све је било одлично. Време нас је послужило и одрадили смо све што смо имали у плану. Та долина Неретве је предиван део за веслање, вода је мирна и услови су савршени. Оно што је мени, такође значајно је што нисмо превише далеко од куће, па се осећам самим тим некако боље, с обзиром на то да нам предстоји дугачак период припрема у Турској.
Какви су дружење и атмосфера у екипи четверца?
– Четверац је био пун погодак. Мени је много драго да су се све ствари сложиле како треба и да смо саставили тако добру екипу. Девојке су одмах прихватиле понуду да спремамо четверац и заједно смо сјајно одрађивале све тренинге. Добри и успешни дани су се низали, ми смо градиле нашу веру да вредимо и да можемо да успемо иако је конкуренција уиграна и те поставе веслају већ годинама заједно, а ми смо се тек спојиле и селе заједно. Добар рад и енергија довели су нас до нашег првог великог корака, а то је била норма за Олимпијске игре у Паризу. У групи људи која је доста времена заједно, човек се наравно и зближи и саживи са другима, па тако исто и ми. Мислим да нам Андрија свима увесељава дане и да његово присуство доприноси лепој атмосфери. Девојке га обожавају, а и он њих и мени је то предивно кад видим колико им се обрадује кад их види. Проводимо доста времена заједно на припремама и то понекад и није лако, али се познајемо добро и знамо да оценимо кад је коме шта потребно, да се мало приштеди и причува, што је за функционисање у групи од великог значаја. Анегдота има на дневном нивоу сваки дан и кад је тешко бодримо се и увек се заврши смехом и позитивом.
С обзиром на то да вам је супруг Антун тренер, како изгледа комбиновање родитељских и спортских обавеза?
– Сад, са ове тачке где смо, могу рећи да смо ми то неочекивано добро уклопили. Кад смо се упустили у нови тренажни процес, све је било потпуно неизвесно. Једино што је било извесно су моја воља, жеља и решеност да се вратим спорту и борим за медаље, али ипак ни ја нисам могла да знам унапред како ће ствари да се одвијају након порођаја, како ће мој организам да подноси све те промене, а и какав ће живот бити са новим чланом. Наравно, он је приоритет и главни у свему. И јесте доста тешко бити стално у коферима са малим дететом, али је и јако лепо и ми смо пресрећни што је он са нама у читавом овом процесу и што је део екипе. Захтева мало више енергије и организације због њега, али сналазимо се.
Пошто сада живите у Хрватској, шта вам највише фали из родног Новог Сада?
– Ми смо и даље, како ја то кажем „путујућа кућа”. Званично је тако да живимо у Хрватској, али смо расути свуда по припремама. Нови Сад ми је увек срцу, то је стварно тако. Недостаје ми енергија тог града, али ми се чини као да се и то мало мења у последње време и не осетим више ту мирну енергију којом је одисао Нови Сад. Али срећом, места на којима се ја крећем када дођем кући, уз Дунав, одишу том питомошћу која ми највише фали кад је Нови Сад у питању. Ја га у себи носим и чувам таквог каквог га волим – рекла је Милица Новаковић.
Пошто сте и ви и супруг Антун у кајаку, да ли бисте волели да и Андрија крене вашим стопама?
– То питање су нам постављали и ја никад немам прави одговор. Са једне стране, ми кајак живимо, то је огроман део нас, пружио нам је толико лепих и добрих ствари, али исто тако и ускратио велики део неких других ствари, као и сваки спорт на професионалном нивоу. Једино што је по мом мишљењу, кајак код нас у неком трећем, петом плану. Не добија довољно пажње и заслуга за оно што се у њему ради и постиже. Мени лично као спортисти то није пресудно нити важно толико, али не могу да будем нема и кажем да то не примећујем. Видећемо шта ће Андрија изабрати и шта ће њега привући кроз његово одрастање. Верујем да ће бити у спорту, то ћемо га свакако усмеравати и подржавати, али као што ни мене ни Антуна нико није форсирао да то буде врхунски спорт, нећемо ни ми њега. Најважније је да је он ту присутан са нама, да упија све као мали сунђер. Он и сад мисли да је најнормалнија ствар да се беба воза у моторном цамцу и прати тренинге. Одраста у здравој спортској атмосфери, а то стварно нема цену и верујем да ће за њега и касније за његове изборе то бити добра ствар.
Шта бисте пожелели колегама спортистима у 2024. години?
– Свима желим да их најпре здравље прати. Желим им добар рад, прегршт добрих и успешних дана и резултата.
Кристина Бугарски
