Према расположивим подацима, у 14 општина Великобечкеречког среза, око 1890. године, 426 породица је производило 8.142 килограма свилених чаура. За узгој свилобуба, иначе, било је најважније обезбедити саднице дуда, посебно белог, јер је лишће белог дуда била главна храна свилених буба.
Историчарка и некадашња директорка Историјског архива Зрењанин Нада Борош каже за “Дневник” да је Банат имао погодно земљиште за садњу и узгој дуда. Зато су аустријске власти још половином 18. века подстицале и наређивале садњу дуда на овим просторима.
– У Торонталској жупанији било је 11 дудових расадника – дудара. И у самом граду постојао је расадник за дуд, а за његове потребе град је обезбедио једно јутро земље. Данас је од њега остало само име Дудара, које је Зрењанинцима познато као ромско насеље – прича Нада Борош.
Гајењем свилених буба бавиле су се махом сиромашније породице. Њима је то био једини извор зараде. Предност ове делатности била је у томе што су њоме могле да се баве целе породице, па и деца и старији.
– Због великог броја дудових засада по улицама и читавих дрвореда поред путева, нарочито према Кикинди, Арадцу, Клеку, Ечки, Лукићеву, па и по двориштима, до дудовог лишћа, које је било једина храна свилобубама, лако се долазило. Било га је на сваком кораку. Колико се о дудовима водила брига сведочи податак да се у градској управи водила тачна евиденција колико је засађено, колико је стабала спремно за исхрану, а колико се дудових стабала није примило – наводи Борош.
Криза покварила посао
Због великог броја одгајивача, било је идеја да се и у Бечкереку отвори једна фабрика за прераду свиле. Ипак, до реализације није дошло због економске кризе тридесетих година, која је погодила цео свет, па и нашу земљу.
Како би се унапредило свиларство и обучило што више произвођача, одржаване су обуке за држање и узгој свилених буба. У местима у којима је то било могуће, осниване су и школе за произвођаче свилобуба. У Зрењанину је обезбеђено једно стално место наставника који је редовно посећивао, надгледао и предаво одгајивачима. Произвођачи и одгајивачи свилобуба приликом предаје готових кокона, спремних за производњу свилених нити, задржавали су матична јата и тако настављали производњу.
– Почетком 20. века свиларство је у Војводини било толико развијено да је могло да покрије потребе за свиленим нитима целе земље. Због тога су у Војводини и радиле пуним капацитетом три велике фабрике за производњу свиле. Оне су биле у Панчеву, Новом Кнежевцу и Новом Саду. У Зрењанину, Централна свиларска управа је препоручила отварање откупне станице за свилобубе, која је отворена у данашњој Пашићевој улици. Она је радила врло успешно, јер је био велики број одгајивача, како у граду тако и у околним местима – наглашава зрењанинска историчарка.
Она додаје да је највећи број одгајивача био у Меленцима. Због квалитетних производа, Меленчани су добијали и награде од Централне свиларске управе. Управа је на тај начин стимулисала старе, али и подстицала нове потенцијалне одгајиваче.
Новосадска свилара данас је културна станица у којој се на савремен начин “преде свила” културног и историјског наслеђа.
Ж. Балабан
