„РЕКАО ЈЕ ТАДА НАШ ПОП ДА ЗНА ЈЕДНОГ МАЛОГ КОЈИ СТАЛНО ТРЧИ ЗА ЛОПТОМ...“ Сећања некадашњег репрезентативца Југославије и фудбалера Војводине: Ово је Ђорђе Вујков!

Да, управо ону која је могла, а није, да освоји другу шампионску титулу за Вошу и која је, беше то 1975. године, до ногу потукла тада моћни Хајдук, и то у Сплиту, са 4:1. Они мало старији војводинаши сећају се те поставе Новосађана, коју су могли да издекламују у свако доба дана и ноћи - Свилар, Вујков, Мокуш, Трифуновић, Новоселац, Јурчић, Леринц, Ивезић, Вучековић, Никезић, Личинар итд, итд.
Наше присећање на то, као и време пре и после, одвело нас је у дом Ђорђа Вујкова (69) на новосадској Салајци, легендарног десног бека црвено-белих, касније капитена и репрезентативца оне, велике Југославије.

- Рођен сам у Локу и у њему сам живео до 15. године - почео је своја сећања да излаже наш саговорник. - Село је тада имало пуно деце и јако смо волели да играмо фудбал, па смо, барем сада ми се тако чини, за лоптом јурцали по читав дан. Фудбал сам обожавао, посебно када играмо улица против улице. То је било страшно ривалство... У тим нашим дербијима запазио ме је сеоски парох, који је јако волео фудбал, а био је у оно време изузетно добар са Душаном Клипом, нашим Лочанином, који је играо за Нови Сад, у Првој лиги.
И прича је, неминовно, почела да се развија...
- Рекао је тада наш поп да зна једног малог који стално трчи за лоптом, чак и у школи, која је била близу цркве где је он радио и живео. Био сам, дакле, примећен и убрзо је стигао предлог да одем у Нови Сад... Нисам, међутим, био баш неки ученик, фудбал ме је окупирао, па су наставници мојој мами, која је такође тамо радила, рекли да је најбоље да наставим да учим у Тителу који није далеко и да ће све да буде у реду. Међутим, измислио сам занат за који у Тителу није могло да се образује и „морао“ сам да одем у Нови Сад.

После неколико месеци, Душан Клипа је дошао у школу и одвео Вујкова на тренинг „канаринаца”.
- И свидело ми се, а и није. Све се дешавало брзо, па сам ускоро био и у екипи, а да нисам, малтене, знао ни правила игре на правом терену. Тада ми је земљак, Зоран Мандић, предложио да дођем на терен на Сајмиште, где је Стеван Секереш водио пионире Војводине. Недуго потом, Секи је контактирао Хуга Рушевљанина и одмах сам, 1971. године, постао млади репрезентативац Војводине. Нашао сам се и у подмлатку Воше код чика Пере Вучуревића и два пута смо играли у финалу државног првенства.

Све је потом ишло глатко и брзо.
- Чика Пера је рекао Вујадину Бошкову да има за њега једног малог, односно мене, а легендарни Вујке, када ме је видео, рекао је, отприлике нешто у стилу „Ајао, онај... Види каква колена има, па је мршав и жилав. И никакав!”  После три месеца, међутим, повео ме је као члана екипе, да играмо против репрезентације Мађарске, а капитен Војводине био је Звонко Ивезић, био је ту и Никезић и још неки старији играчи, па сам дебитовао за први тим 1973, са 18 година. Све до 1983. више нисам излазио из екипе, осим када сам био у војсци годину дана.

Иако је запамћен као стамени десни бек, који је стигао и до репрезентације, Вујков није почео на тој позицији.
- Играо сам халфа, полутку, левог бека, а чак сам, против АЕК-а, стигао и на место десног крила.  Те 1975. године, када смо били вицешампиони, Ивезић је отишао у војску, а тадашњи тренер Тоза Веселиновић ме је шокирао информацијом да ћу да играм „седмицу”. Шта ћу, играм оно што ми каже тренер, а како ћу то да учиним, био је мој проблем. 

 
Вратили смо се, за тренутак бар, на ту генерацију из 1975... Признао је Вујков да га и данас боли што она није узела титулу.
- И то јако! Тада сам био члан омладинске репрезентације Југославије и, у утакмици с Бугарском, сломио сам ногу. Читаве јесени 1974. нисам могао да играм, а чим је, наредне календарске године, почео пролећни део првенства, прва утакмица била је она у Сплиту, против Хајдука.  Победили смо са 4:1... Нажалост, у последњем колу Звезда је дала бодове Хајдуку, ми смо код куће победили, али су Сплићани освојили титулу, с два бода предности. Криво ми је и данас, јер смо тада играли најбољи и најлепши фудбал. 
Већ 1977. године, Војводина је освојила Средњоевропски куп.
- Водио нас је и тада Тоза, а финале смо играли у Прагу, са Спартом. Пред одлучујући сусрет, дошло је до промене тренера код нас, стигао је Бранко Станковић, који је одрадио само завршни сусрет. Рекао нам је да нам је довољно нерешено и тако смо и одиграли сусрет.

Вујков је био стандардни репрезентативац у омладинској селекцији, био је капитен голману Заладу, Шестићу, Зајецу, Крањчару, Павковићу, Шалову... Тај тим био је, предвођен селекторима Младинићем и Вилотићем, други у Европи.
- Сви смо прешли у младу репрезентацију, с тим да се у тој конкуренцији могла да играју два старија играча. Ту су, по потреби, наступали Пижон Петровић, Едхем Шљиво, Петар Борота, Вахид Халилхоџић... Освојили смо титулу првака Европе против Источне Немачке, у Мостару, толико је добар био тај тим. То је био велики успех, јер смо на путу до трона победили Шпанију са 4:1, па Енглеску у Манчестеру 1:0, Бугаре, Румуне, Швеђане, Норвежане... Скоро сви од нас направили су касније лепе каријере.

Иако је имао понуде да пређе и Партизан и у Црвену звезду, Вујков није то прихватио и остао је веран Војводини. Тек с пуних 28 година,  стекао је право да оде у иностранство и прешао је у Белгију, у Локерен.
- Свилар је тада већ био у Антверпену, где је тренер био Дача Давидовић, који је баш тог лета преузео Локерен. На Раткову препоруку, прешао сам тамо и у клубу провео лепе три године. С пуном 31 годином, потом, после сусрета с Драганом Рацићем, одлучио сам да одем у шпански Кастељон. Оставио сам одмах леп утисак и без проблема потписао уговор на годину дана, а остао сам две, које памтим само по дивним стварима, чак сам био проглашен и најбољим играчем клуба. Играли смо и у четвртфиналу Купа, избацивши Севиљу, а ја сам дао гол главом после корнера. Имао сам тада већ 33 године... Стицајем околности, после тога сам прешао у аустријску Алпину, клуб у којем сам и завршио каријеру.
Ипак, Лок и сећање на почетке, никада нису у Ђорђевим сећањима били заборављени.
- Редовно сам се чуо с Лочанима. Мој парох и господин Душан Петровић из Карловачке богословије редовно су пратили све моје утакмице. И не само то: на свим сусретима моји из Лока качили су на ограду паролу на којој је писало „Противниче не мучи се, гледај Ђоку и учи се”. То ми је заиста испуњавало срце - закључио је, верујемо, занимљива сећања Ђорђе Вујков.
Александар Предојевић