„REKAO JE TADA NAŠ POP DA ZNA JEDNOG MALOG KOJI STALNO TRČI ZA LOPTOM...“ Sećanja nekadašnjeg reprezentativca Jugoslavije i fudbalera Vojvodine: Ovo je Đorđe Vujkov!
Iako je koprena vremena odavno počela da se navlači nad uspomenama na sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka, sigurni smo da ljubitelji fudbala u Novom Sadu vrlo dobro pamte „onu“ postavu Vojvodine.
Da, upravo onu koja je mogla, a nije, da osvoji drugu šampionsku titulu za Vošu i koja je, beše to 1975. godine, do nogu potukla tada moćni Hajduk, i to u Splitu, sa 4:1. Oni malo stariji vojvodinaši sećaju se te postave Novosađana, koju su mogli da izdeklamuju u svako doba dana i noći - Svilar, Vujkov, Mokuš, Trifunović, Novoselac, Jurčić, Lerinc, Ivezić, Vučeković, Nikezić, Ličinar itd, itd.
Naše prisećanje na to, kao i vreme pre i posle, odvelo nas je u dom Đorđa Vujkova (69) na novosadskoj Salajci, legendarnog desnog beka crveno-belih, kasnije kapitena i reprezentativca one, velike Jugoslavije.
- Rođen sam u Loku i u njemu sam živeo do 15. godine - počeo je svoja sećanja da izlaže naš sagovornik. - Selo je tada imalo puno dece i jako smo voleli da igramo fudbal, pa smo, barem sada mi se tako čini, za loptom jurcali po čitav dan. Fudbal sam obožavao, posebno kada igramo ulica protiv ulice. To je bilo strašno rivalstvo... U tim našim derbijima zapazio me je seoski paroh, koji je jako voleo fudbal, a bio je u ono vreme izuzetno dobar sa Dušanom Klipom, našim Ločaninom, koji je igrao za Novi Sad, u Prvoj ligi.
I priča je, neminovno, počela da se razvija...
- Rekao je tada naš pop da zna jednog malog koji stalno trči za loptom, čak i u školi, koja je bila blizu crkve gde je on radio i živeo. Bio sam, dakle, primećen i ubrzo je stigao predlog da odem u Novi Sad... Nisam, međutim, bio baš neki učenik, fudbal me je okupirao, pa su nastavnici mojoj mami, koja je takođe tamo radila, rekli da je najbolje da nastavim da učim u Titelu koji nije daleko i da će sve da bude u redu. Međutim, izmislio sam zanat za koji u Titelu nije moglo da se obrazuje i „morao“ sam da odem u Novi Sad.
Rekorder u mladoj selekciji
Đorđe Vujkov dugo je i s velikim uspehom nosio dres mlade reprezentacije Jugoslavije.
- Mislim da sam i danas rekorder po broju utakmica u kojima sam nosio dres selekcije do 23 godine, jer sam odigrao ukupno 23 utakmice za nju - prisetio se naš sagovornik.
Posle nekoliko meseci, Dušan Klipa je došao u školu i odveo Vujkova na trening „kanarinaca”.
- I svidelo mi se, a i nije. Sve se dešavalo brzo, pa sam uskoro bio i u ekipi, a da nisam, maltene, znao ni pravila igre na pravom terenu. Tada mi je zemljak, Zoran Mandić, predložio da dođem na teren na Sajmište, gde je Stevan Sekereš vodio pionire Vojvodine. Nedugo potom, Seki je kontaktirao Huga Ruševljanina i odmah sam, 1971. godine, postao mladi reprezentativac Vojvodine. Našao sam se i u podmlatku Voše kod čika Pere Vučurevića i dva puta smo igrali u finalu državnog prvenstva.
Sve je potom išlo glatko i brzo.
- Čika Pera je rekao Vujadinu Boškovu da ima za njega jednog malog, odnosno mene, a legendarni Vujke, kada me je video, rekao je, otprilike nešto u stilu „Ajao, onaj... Vidi kakva kolena ima, pa je mršav i žilav. I nikakav!” Posle tri meseca, međutim, poveo me je kao člana ekipe, da igramo protiv reprezentacije Mađarske, a kapiten Vojvodine bio je Zvonko Ivezić, bio je tu i Nikezić i još neki stariji igrači, pa sam debitovao za prvi tim 1973, sa 18 godina. Sve do 1983. više nisam izlazio iz ekipe, osim kada sam bio u vojsci godinu dana.
A reprezentacija
Za najbolju reprezentaciju naše zemlje, Vujkov je odigrao četiri utakmice.
- Debitovao sam 1977. godine za najjači tim Jugoslavije, u utakmici s ondašnjim SSSR-om - objasnio je Đorđe Vujkov. - U toj ekipi bili su Dragan Džajić, golman Hajduka Katalinić, Safet Sušić, Nenad Stojković, Pižon Petrović, Šljivo... Baš dobar tim, zar ne?
Iako je zapamćen kao stameni desni bek, koji je stigao i do reprezentacije, Vujkov nije počeo na toj poziciji.
- Igrao sam halfa, polutku, levog beka, a čak sam, protiv AEK-a, stigao i na mesto desnog krila. Te 1975. godine, kada smo bili vicešampioni, Ivezić je otišao u vojsku, a tadašnji trener Toza Veselinović me je šokirao informacijom da ću da igram „sedmicu”. Šta ću, igram ono što mi kaže trener, a kako ću to da učinim, bio je moj problem.
Vratili smo se, za trenutak bar, na tu generaciju iz 1975... Priznao je Vujkov da ga i danas boli što ona nije uzela titulu.
- I to jako! Tada sam bio član omladinske reprezentacije Jugoslavije i, u utakmici s Bugarskom, slomio sam nogu. Čitave jeseni 1974. nisam mogao da igram, a čim je, naredne kalendarske godine, počeo prolećni deo prvenstva, prva utakmica bila je ona u Splitu, protiv Hajduka. Pobedili smo sa 4:1... Nažalost, u poslednjem kolu Zvezda je dala bodove Hajduku, mi smo kod kuće pobedili, ali su Splićani osvojili titulu, s dva boda prednosti. Krivo mi je i danas, jer smo tada igrali najbolji i najlepši fudbal.
Već 1977. godine, Vojvodina je osvojila Srednjoevropski kup.
- Vodio nas je i tada Toza, a finale smo igrali u Pragu, sa Spartom. Pred odlučujući susret, došlo je do promene trenera kod nas, stigao je Branko Stanković, koji je odradio samo završni susret. Rekao nam je da nam je dovoljno nerešeno i tako smo i odigrali susret.
Vujkov je bio standardni reprezentativac u omladinskoj selekciji, bio je kapiten golmanu Zaladu, Šestiću, Zajecu, Kranjčaru, Pavkoviću, Šalovu... Taj tim bio je, predvođen selektorima Mladinićem i Vilotićem, drugi u Evropi.
- Svi smo prešli u mladu reprezentaciju, s tim da se u toj konkurenciji mogla da igraju dva starija igrača. Tu su, po potrebi, nastupali Pižon Petrović, Edhem Šljivo, Petar Borota, Vahid Halilhodžić... Osvojili smo titulu prvaka Evrope protiv Istočne Nemačke, u Mostaru, toliko je dobar bio taj tim. To je bio veliki uspeh, jer smo na putu do trona pobedili Španiju sa 4:1, pa Englesku u Mančesteru 1:0, Bugare, Rumune, Šveđane, Norvežane... Skoro svi od nas napravili su kasnije lepe karijere.
Crno-bela dvojka
Jedno od legendarnih mesta okupljanja za Novosađane bio je kafić „Crveno-bela dvojka”, čiji je vlasnik bio upravo Đorđe Vujkov.
- Otvorio sam to mesto 1979. godine, baš u vreme kada sam bio u najboljim fudbalskim godinama - uz osmeh će Đorđe. - Bio je to prvi kafić i svojevrsno iznenađenje za sugrađane. Dugo je trajao, insistirao sam na imenu, iako je i tada u Novom Sadu bilo dosta navijača drugih klubova. Ali, Novi Sad je moj grad i želeo sam tako da bude.
Iako je imao ponude da pređe i Partizan i u Crvenu zvezdu, Vujkov nije to prihvatio i ostao je veran Vojvodini. Tek s punih 28 godina, stekao je pravo da ode u inostranstvo i prešao je u Belgiju, u Lokeren.
- Svilar je tada već bio u Antverpenu, gde je trener bio Dača Davidović, koji je baš tog leta preuzeo Lokeren. Na Ratkovu preporuku, prešao sam tamo i u klubu proveo lepe tri godine. S punom 31 godinom, potom, posle susreta s Draganom Racićem, odlučio sam da odem u španski Kasteljon. Ostavio sam odmah lep utisak i bez problema potpisao ugovor na godinu dana, a ostao sam dve, koje pamtim samo po divnim stvarima, čak sam bio proglašen i najboljim igračem kluba. Igrali smo i u četvrtfinalu Kupa, izbacivši Sevilju, a ja sam dao gol glavom posle kornera. Imao sam tada već 33 godine... Sticajem okolnosti, posle toga sam prešao u austrijsku Alpinu, klub u kojem sam i završio karijeru.
Ipak, Lok i sećanje na početke, nikada nisu u Đorđevim sećanjima bili zaboravljeni.
- Redovno sam se čuo s Ločanima. Moj paroh i gospodin Dušan Petrović iz Karlovačke bogoslovije redovno su pratili sve moje utakmice. I ne samo to: na svim susretima moji iz Loka kačili su na ogradu parolu na kojoj je pisalo „Protivniče ne muči se, gledaj Đoku i uči se”. To mi je zaista ispunjavalo srce - zaključio je, verujemo, zanimljiva sećanja Đorđe Vujkov.
Aleksandar Predojević