Зову се Туринци, није по правопису, али јесте по њиховом

Сама Турија броји око 2.200 становника, као и у сваком селу има празних кућа, али лепих. Кажу за Турију да је богат крај, због саме земље, које ово село броји око 5.000 хектара и има „јаке “пољопривреднике. Поносе се пољопривредним машинама, и како сами кажу, то је ништа, док Туринци не „истерају“ механизацију на улице, тада Турија личи на Пољопривредни сајам у Новом Саду, јер не зна се чији је трактор бољи и лепши.

У селу нема семафора, само знак стоп и међу Туринцима се зна, „јачи“ ауто, а нарочито трактор, има право предности. Тако је код њих, а новинари су дошли да пишеду о њима, јер се тако каже правилно. Воле да „поткаче“ и оне из Надаља, па се шале, да они имају један семафор, али нико не стаје на њега... 

У самом центру срели смо Радета Зеремског који нам је рекао да неће да прича на улици, већ да дођемо код њега кући на вино. Дао нам човек број телефона, рекао има што год да нам каже, окрене се и оде. Позваћемо га сигурно кад дођемо опет за Кобасицијаду.

Мирослав нам каже да је најбоље да сачекамо председника Месне заједнице Турија Милоша Јовановића, он ће најбоље да нам исприча, а да не пишем шта он говори, мада је сигуран да хоћу, каже смејући се.

Милош Јовановић каже да се припреме за Кобасицијаду у току и да су промоције по општинама кренуле, те су пре два дана Туринци представили Косабицијаду у Сомбору.

-Најпосећенија промоција у Сомбору у последњих пет година, следећи петак идемо у Суботицу, петак после тога у Нови Сад и 23. фебруара финална промоција у Београду- каже председник МЗ Турија који додаје да ове године очекују рекордан број посетилаца.

Он додаје да у суботу имају леп културно-уметнички програм, који ће на  самом крају у 19 часова „зачинити“ концерт Драгане Мирковић.

Манифестација почиње 28. фебруара и траје до недеље, 1. марта, и у петак и у недељу имају богат програм, истиче Јовановић, а ако нисте никад били на Кобасицијади, онда је време да посетите Турију.

-Опет ћемо да направимо највећу кобасицу на свету, и ове године да премашимо наш рекорд од прошле, што радимо већ традиционално. Кобасица ће бити дужа за један метар, те ће ове године износити 2.036 метара- каже Јовановић.

Када сам га питала како живе Туринци иначе, Јовановић цитира једног свог суграђана и каже: „Кажемо Туринци, није тако исправно, али ми тако хоћемо“. Те се и сама манифестација зове Туринска кобасицијада, иако је граматички исправно Туријска.

Као што смо споменули, у Турији велики број становника живи од пољопривреде, и у последње две, три године имају проблема, као и други ратари због суше и благих зима...

Главни проблем села је што их је све мање и мање, сматра Јовановић, те и школа броји мање од 200 ђака.

Стресан и живот на селу

Председник МЗ Турија Милош Јовановић каже да стрес на селу, зависи од посла којим се бавиш.

-Пољопривреда никако није посао без стреса, јер сав род зависи од временских услова. Тада си „фабрика“ под ведрим небом и стално мораш да гледаш хоће ли бити кише, неће, не дај боже да удари лед и све има своје- сматра Јовановић. –Свуда је дошло време да је времена све мање и мање, посла све више и некад буде једнако стресно и у граду и на селу.

-Од првог до четвртог разреда бројимо 79 ученика, а од петог до осмог мало више. Уз помоћ локалне самоуправе смо им спремили пакетиће за ученике нижих разреда  како за Светог Саву, тако и за Бадњи дан, сва деца су добила пакетиће и вратили смо Божић Бату у Турију- каже Милош Јовановић. –Било је послужено кувано вино и чај родитељима, те је на крају био и ватромет након поделе пакетића. Трудимо се да вратимо живот на село и да постоје дешавања, да не мора да се оде до Новог Сада да би видели нешто. Не желимо да се мештанима живот своди на кућу, посао, пољопривреду, већ да село мало заживи и „удахне ваздух плућима“. Надам се да ће млађи остати и овде основати породице и да ћемо најзад престати да одумиремо полако, већ почети са позитивним наталитетом.

Једна породица се и доселила из Темерина, јер раде између Србобрана и Турије, а надају се да ће таквих примера бити и више.

-Увек се неко досели, али у много мањем броју него што се одсели и проблем је и доста старијих момака, који се нису оженили, те нема ни деце- напомиње Јовановић. –Сваке године када би узели неки просек, између 18 и 20 деце се роди, а између 30 и 40 умре и долазимо до бројке да нас је сваке године минус 20, без рачунања ових што се одселе због посла за Србобран, Нови Сад и даље...

Има и доста случајева где живе у Турији, а раде у Србобрану и сам председник МЗ је један од тих.

-Раде и осим Новог Сада, Србобрана и у Врбасу, а живе у Турији и путују на посао и сматрам да је увек лепше живети у Турији, а радити у Новом Саду или другом месту, јер су предности живота на селу велике- истиче Јовановић. –Ми који имамо породицу, сигурно смо много безбрижнији за своју децу, која могу да иду сама до школе, без помисли да ће им се нешто десити успут. Друго, много је већи комфор са двориштем и кућним љубимцима, а ништа мени дуже не треба да стигнем до посла у Новом Саду, него неком на пример са Новог Насеља. Радио сам 13 година у Новом Саду и такође сам путовао, па знам, јер временски исто смо путовали мој колега са другог краја града и ја из Турије или би се у пет минута разликовали по дужини пута до посла.

        Маша Стакић