Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

ЗДАЊЕ СОМБОРСКОГ ВЕЛИКАНА ДР ЈОВАНА ЛАЛОШЕВИЋА Знаменита кућа на лакат

11.10.2023. 10:07 10:13
Пише:
Фото: Dnevnik.rs

СОМБОР: Мада се већ неколико година налази под најездом такозваног инвеститорског капитала, строги центар Сомбора као ретко који град у Србији има сачувано своје архитектонско варошко срце, у коме се поред здања које су подигли пре свега богати Сомборци налазе и куће у којима су столовали великани српске али и буњевачке, мађарске, немачке...политике науке и уметности.

Једна од таквих је здање на углу данашње Доситијеве и Улице Лазе Костића, кућа др Јована Лалошевића, потомка српске породице која је, на ове просторе дошла са простора Старе Србије и Косова још у време Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. 

Породично предање каже да је родоначелник сомборских Лалошевића био Станоје барјактар, лични патријархов стражар којег попис граничара тада тек војничког шанца Сомбора из 1720. године бележи као заставника у Другом коњичком одреду и наводи да је поседовао 36 пожунских јутара оранице, седам коса ливаде и четири мотике винограда.

Мада их је, захваљујући српском усуду вечитих сеоба бивало и као генерала у царској Русији, множили су се и напредовали Лалошевићи на новом огњишту па су као родоначелници стицања статуса слободне краљевске вароши сомборске „добацили“ и до части наследних сенатора, али је можда и најпознатији, а српској националној историји и најзанимљивији, др Јоца Лалошевић, рођен 1870. године. 

Био је први председник Народне управе Војводине након присаједињења матици Србији 1918. године, тела које би се могло сматрати и првом владом северне српске покрајине. Управо у овој кући, потоњег посланика у Народној скупштини Краљевине СХС, политичара либералних схватања и делања ( којег неки виде и као оца војвођанског аутономаштва, аутора „Сомборске декларације“ као prеthodnika оне знатно чувеније „Новосадске декларације“) почетком новембра 1918. године је одржан скуп на коме је донета одлука да у Сомбору буде основано Месно народно веће Срба и Буњеваца, које ће преузети управу над градом након уласка српске војске 13. новембра 1918. године. Отуд не чуди што од 1948. кућа Лалошевића има статус заштићеног споменика културе, а од 1991. године и статус културног добра од великог значаја, на којој је тек крајем 2018. године постављена и спомен- плоча посвећена његовом знаменитом власнику.


Флоријан у музеју

Кућу Лалошевића, породице чије је то било власништво седам деценија, одликовала је и статуа Светог Флоријана, римокатоличког свеца, заштитника-покровитеља ватрогасаца. Ова дрвена статуа која приказује патрона ватрогасних служби како гаси куће захваћене пламеном, почетком 20. века је уклоњена из полукружне фасадне нише са стране која гледа на Доситијеву улицу и од тада се чува у Градском музеју. 


Као и приликом настанка, у приземљу куће су локали, а данас се на спрату здања налази Школа за основно образовање одраслих. Кућа, коју је првобитно на месту некадашњег пашиног конака подигла породица Пајделхаузер стилски припада бароку, али је њена фасада током два века више пута мењана, па је тако њена фасада крајем 19. века добила одлике бидермајерског неокласицизма, која је двадесетак година касније преправљена у духу еклектицизма. Као фасада, мењали су се и власници овог здања, па га је 1861. године од Пајделхаузера откупио варошки сенатор Мор Тарцаи, од чијег сина Иштвана, иначе апотекара, кућу „на лакат“ купује 1911. његов колега фармацеут Стеван Михајловић, који је и поред продаје куће Лалошевићима 1916. у приземљу задржао своју апотеку све до 1927. године. 

Данас, приземље куће са локалима окренутим ка Доситејевој улици служи пре свега гладним Сомборцима, међу којима доминирају ученици Гимназије „Вељко Петровић“, пошто се у њима налазе искључиво минијатурни објекти брзе хране, што је донекле и иронија судбине, пошто је управо Вељко Петровић, један од највећих српских приповедача и националних радника, био често критичан према либерализму и, по њему, недовољно револуционарном жару националне свести, како их је у својим политичким трактатима јавно називао, „дебелих Лалоша“.

М. Миљеновић

Пише:
Пошаљите коментар