ВУК ЗАЛУТАО У ГРАД? А МОЖДА ИПАК ПАС... Фасцинантна и истинита прича из срца Суботице

Када Стеван Милуновић изведе своју Артемиду у шетњу, пролазници застају у неверици, питајући се да ли је то заиста пас или можда ипак вук залутао у град. Овај необичан призор открива само делић фасцинантне приче о раси која спаја дивљину и питомости.

– Пасмина је настала укрштањем вука и пса. Признала ју је ФЦА и пси се могу се излагати на изложбама. Спада у службену врсту паса, али у Србији се мало користи у служби, јер на нашим територијама је страна раса. За љубимце их узимају они који воле вучју страну, односно љубитељи вукова. Ова раса је најближа вуку. Имају све карактеристике вука. Размножавају се једном годишње, функционишу као чопор, свака јединка је прича за себе и има своје место у чопору и зна се ко је главни, а ко треба да слуша. Посебан свет - објашњава Стеван Милуновић, страствени одгајивач ових фасцинантних створења.

Милуновићи су пионири у одгајању чехословачких вучјих паса у Србији, а њихови четвороножни пријатељи често проналазе домове широм Европе. Међутим, пут од штенца до одраслог пса није лак, а одабир правог власника је кључан.

- Наших матичних примерака има на свим странама. Хране се као вук у природи, највише воле месо, али поједу и грануле. Сваки примерак је своја прича. Због тога наше штенце не може да купи свако. Није најбитнији материјални моменат. Морају будући власници да имају искуства и буду стручни. Неке штенце смо и враћали јер се људи нису пронашли у томе. Боље да се штене узме назад него да заврши на улици или под точковима - истиче Милуновић, наглашавајући одговорност коју носи држање ове специфичне расе.

Брига о чехословачким вучјим псима је породични подухват за Милуновиће. Сваки члан фамилије има своју улогу у овом необичном  „чопору”. Ирена, Стеванова супруга, с поносом говори о њиховој рутини.

– Ми смо десеточлана породица и знају се задужења: чишћење боксова, храњење... Пси воле да се играју - каже уз осмех Ирена Милуновић док посматра псе како се безбрижно играју у дворишту.

Иако су првобитно били узгајани за потребе војних јединица, чехословачки вучји пси су временом показали своју свестраност. Од чувара стада до спасилаца и ловачких пратилаца, ови пси су доказали да могу бити и одани кућни љубимци. Њихово званично признање као засебне расе 1999. године било је круна вишедеценијског рада на стварању овог јединственог споја вука и пса.

Док посматрате ове величанствене животиње како се крећу с грацијом дивљих предака, али с послушношћу верног пса, немогуће је не осетити страхопоштовање. Чехословачки вучји пас није само још једна раса - то је живи мост између наше цивилизације и дивљине коју смо давно напустили, али никад нисмо заборавили.

Сандра Иршевић