Врбашанка Василија Радојевић Новчић прославила стоти рођендан

Ведрог је духа, увек расположена за друштво и разговор. Воли људе, воли живот и радује се сваком новом дану. Уз скоро 100 званица, песму и игру до дубоко у ноћ, у ресторану у Врбасу прославила је 100. рођендан 14. јануара. Весељу је присуствовала најближа родбина, а да би увеличали весеље сестри, мајци, баби, прабаби, допутовали су рођаци са свих страна - из Црне Горе, Немачке, Дубаија… Све је прошло, како и приличи.

- Задовољна сам што смо се сви окупили. Милина ми је била да их све младе и веселе видим. Остала сам скоро до један сат иза поноћи, више нијесам могла издржати - каже слављеница.

Бистрог ума, ведре нарави баба Василија сећа се живота током целог једног века. Сећања датирају од најранијег детињства из Велемља - срез Никшић, где је рођена давне 1923. године. Рођена је на дан великог свеца Светог Василија, па је тако и добила име Василија. Била је најстарија од седморо деце, имала је петоро браће и једну сестру - најмлађу (82). Одлично се сећа Другог светског рата.

- Наша породица била је партизанска. Кроз село је пролазила свакојака војска. Било је  партизана, четника, Италијана. Једном ме мајка послала у Петровиће да донесем соли, у’вате ме четници, кад међу њима и мој тетак. Испитивали су ме, а ја се правила да не знам ништа. Захваљујући тетку су ме и пуштили. Није било лако. Отац ми је био двије године у затвору, изашао је сломљене руке из затвора када је било ослобођење. И тада смо добили да се селимо и идемо у Војводину. У возу нас је било одасвуда, све обичан народ, путовали смо цијелу ноћ и дан. Двије су нам се жене у возу породиле. Кад смо стигли у Нови Сад све су нас са нечим што смрди напрскали. Ваљда због вашака. Кад смо стигли у Врбас одвели су нас на место где је сада суботња пијаца. Тамо је било велико јавно купатило. Раздвојили су мушке и женске, поскидали до голе чапре, а озгор из плафона пљушти вода… А сву ону робу свакоме посебно везали у мараму, кад су опрали, попарили, осушили, вратили нам - прича времешна старица.

-Великих је туга у животу било, које је тешко пребољет. Тешко је, али сада да ме питају вољела бих да може да ми се продужи живот бар још 10 година. Јако волим да гледам омладину. Своју ђецу да гледам. Шта ћу тамо под они камен, не умире ми се - признаје Василија Радојевић Новчић.

У Врбас је цела њена породица стигла у јесен 1945. године.

- Имала сам 23 године када сам дошла у Врбас. Мислили смо да је дар то што долазимо овде, а неки и нијесу. Моја баба, очева мајка једва је шћела да дође, а после је викала “Куд дођох вамо”. Никад није вољела - сећа се баба Василија.

Удала за Миодрага Новчића родом из Бијелог Поља.

- Нарадила сам се кад сам стигла овде. Звали су нас бироши. Ишли смо у поље, или на кудељару, најјаднија ми је била кудеља. Одере сву кожу, све крв из руку… Свакојаке тешке послове сам радила - каже Василија сећејући се тешког рада.

Касније се запослила у фирми “Бачкатранс”, одакле је 1973. године због проблема са кичмом отишла у инвалидску пензију. За свог живота дугог цео један век, није много пута била код лекара, наочаре за вид не носи, ретко пије лекове. Прошле године имала је корону, обострану упалу плућа, али није хтела на болничко лечење.

- Никад нијесам вољела љекове, а сад гледам моју ђецу и унучад, чим их нешто заболи, пуна шака љекова. Окле неће бољети од толиких љекова. Једном сам била на рендген, рек’о ми доктор пуна жуч камења, ти се мораш оперисат. Ја вељу не, у мене нож вала неће. А они ме плашили да нећу издржати ни два мјесеца да ћу морати на операцију. Ето отад има двадес’ и кол’ко година, а ја још под нож нијесам – вели баба Василија

Живи сама у стану, али је стално посећују ћерке, унуци и праунуци. Гледа телевизију, прати неколико серија, уз ходалицу прошета по стану. Дан јој почиње са добром комшиницом Душицом са којом свако јутро пије кафу и доручкује. Поподне обавезно телефонира, када не изађе напоље отвори прозор и бар пола сата проведе уз прозор, на свежем ваздуху. 

И сада се радује животу, насмејана је, ведра и пуна приче. За дуг живот каже потребна је умереност у свему, а јако је важно и слушати своје тело.

- Прво би препоручила да не се не пију љекови, а онда да се не треба преједати, него све по мало. Добро и полако све прежвакати, да ти је лако стомаку. Ја волим сву храну по мало да једем. Треба сам открити шта је кад нешто боли. Мора бити да је од нечега, па сам откријеш. Прво нађеш шта ти не годи да једеш. Некад мало и претрпиш кад те боли. Измасираш главу, умијеш се и проћи ће - поручује Василија.

-Кад ме је мајка одвела у цркву  да ме крсти, поп ми је дао име Василија, мајка је мислила другачије да се зовем, а он јој рекао: “Она се родила на Светога Василија и сама је донијела своје име. Она је Василија, а ти је после зови како гој хоћеш“. И ја остадох Василија. Не знам, можда ме баш Свети Василије чува. Ја се некад и сама чудим како то. Ево имам сто година, још ме није нико обуко ни свуко, нити у купатило водио, него све сама могу - прича стогодишња Василија Радојевић Новчић.

Сања Калајџић