Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

Vrbašanka Vasilija Radojević Novčić proslavila stoti rođendan

29.01.2023. 21:35 21:39
Piše:
Foto: Bačka Press

Baba Vasilija Radojević Novčić ima tri ćerke, desetoro unučadi i 21 praunuče.

Vedrog je duha, uvek raspoložena za društvo i razgovor. Voli ljude, voli život i raduje se svakom novom danu. Uz skoro 100 zvanica, pesmu i igru do duboko u noć, u restoranu u Vrbasu proslavila je 100. rođendan 14. januara. Veselju je prisustvovala najbliža rodbina, a da bi uveličali veselje sestri, majci, babi, prababi, doputovali su rođaci sa svih strana - iz Crne Gore, Nemačke, Dubaija… Sve je prošlo, kako i priliči.

- Zadovoljna sam što smo se svi okupili. Milina mi je bila da ih sve mlade i vesele vidim. Ostala sam skoro do jedan sat iza ponoći, više nijesam mogla izdržati - kaže slavljenica.

Bistrog uma, vedre naravi baba Vasilija seća se života tokom celog jednog veka. Sećanja datiraju od najranijeg detinjstva iz Velemlja - srez Nikšić, gde je rođena davne 1923. godine. Rođena je na dan velikog sveca Svetog Vasilija, pa je tako i dobila ime Vasilija. Bila je najstarija od sedmoro dece, imala je petoro braće i jednu sestru - najmlađu (82). Odlično se seća Drugog svetskog rata.

- Naša porodica bila je partizanska. Kroz selo je prolazila svakojaka vojska. Bilo je  partizana, četnika, Italijana. Jednom me majka poslala u Petroviće da donesem soli, u’vate me četnici, kad među njima i moj tetak. Ispitivali su me, a ja se pravila da ne znam ništa. Zahvaljujući tetku su me i puštili. Nije bilo lako. Otac mi je bio dvije godine u zatvoru, izašao je slomljene ruke iz zatvora kada je bilo oslobođenje. I tada smo dobili da se selimo i idemo u Vojvodinu. U vozu nas je bilo odasvuda, sve običan narod, putovali smo cijelu noć i dan. Dvije su nam se žene u vozu porodile. Kad smo stigli u Novi Sad sve su nas sa nečim što smrdi naprskali. Valjda zbog vašaka. Kad smo stigli u Vrbas odveli su nas na mesto gde je sada subotnja pijaca. Tamo je bilo veliko javno kupatilo. Razdvojili su muške i ženske, poskidali do gole čapre, a ozgor iz plafona pljušti voda… A svu onu robu svakome posebno vezali u maramu, kad su oprali, poparili, osušili, vratili nam - priča vremešna starica.


Šta ću pod oni kamen?

-Velikih je tuga u životu bilo, koje je teško preboljet. Teško je, ali sada da me pitaju voljela bih da može da mi se produži život bar još 10 godina. Jako volim da gledam omladinu. Svoju đecu da gledam. Šta ću tamo pod oni kamen, ne umire mi se - priznaje Vasilija Radojević Novčić.


U Vrbas je cela njena porodica stigla u jesen 1945. godine.

- Imala sam 23 godine kada sam došla u Vrbas. Mislili smo da je dar to što dolazimo ovde, a neki i nijesu. Moja baba, očeva majka jedva je šćela da dođe, a posle je vikala “Kud dođoh vamo”. Nikad nije voljela - seća se baba Vasilija.

Udala za Miodraga Novčića rodom iz Bijelog Polja.

- Naradila sam se kad sam stigla ovde. Zvali su nas biroši. Išli smo u polje, ili na kudeljaru, najjadnija mi je bila kudelja. Odere svu kožu, sve krv iz ruku… Svakojake teške poslove sam radila - kaže Vasilija sećejući se teškog rada.

Kasnije se zaposlila u firmi “Bačkatrans”, odakle je 1973. godine zbog problema sa kičmom otišla u invalidsku penziju. Za svog života dugog ceo jedan vek, nije mnogo puta bila kod lekara, naočare za vid ne nosi, retko pije lekove. Prošle godine imala je koronu, obostranu upalu pluća, ali nije htela na bolničko lečenje.

- Nikad nijesam voljela ljekove, a sad gledam moju đecu i unučad, čim ih nešto zaboli, puna šaka ljekova. Okle neće boljeti od tolikih ljekova. Jednom sam bila na rendgen, rek’o mi doktor puna žuč kamenja, ti se moraš operisat. Ja velju ne, u mene nož vala neće. A oni me plašili da neću izdržati ni dva mjeseca da ću morati na operaciju. Eto otad ima dvades’ i kol’ko godina, a ja još pod nož nijesam – veli baba Vasilija

Živi sama u stanu, ali je stalno posećuju ćerke, unuci i praunuci. Gleda televiziju, prati nekoliko serija, uz hodalicu prošeta po stanu. Dan joj počinje sa dobrom komšinicom Dušicom sa kojom svako jutro pije kafu i doručkuje. Popodne obavezno telefonira, kada ne izađe napolje otvori prozor i bar pola sata provede uz prozor, na svežem vazduhu. 

I sada se raduje životu, nasmejana je, vedra i puna priče. Za dug život kaže potrebna je umerenost u svemu, a jako je važno i slušati svoje telo.

- Prvo bi preporučila da ne se ne piju ljekovi, a onda da se ne treba prejedati, nego sve po malo. Dobro i polako sve prežvakati, da ti je lako stomaku. Ja volim svu hranu po malo da jedem. Treba sam otkriti šta je kad nešto boli. Mora biti da je od nečega, pa sam otkriješ. Prvo nađeš šta ti ne godi da jedeš. Nekad malo i pretrpiš kad te boli. Izmasiraš glavu, umiješ se i proći će - poručuje Vasilija.

Sama svoje ime donijela

-Kad me je majka odvela u crkvu  da me krsti, pop mi je dao ime Vasilija, majka je mislila drugačije da se zovem, a on joj rekao: “Ona se rodila na Svetoga Vasilija i sama je donijela svoje ime. Ona je Vasilija, a ti je posle zovi kako goj hoćeš“. I ja ostadoh Vasilija. Ne znam, možda me baš Sveti Vasilije čuva. Ja se nekad i sama čudim kako to. Evo imam sto godina, još me nije niko obuko ni svuko, niti u kupatilo vodio, nego sve sama mogu - priča stogodišnja Vasilija Radojević Novčić.

Sanja Kalajdžić

 

Piše:
Pošaljite komentar