Вељко Нинков из Бача се више узда у свој трактор него у исељеничке визе

Напротив! Усидрио се на свом породичном грунту и никада није ни помишљао да стане у ред за визу испред неке амбасаде. 

Пољопривредно домаћинство његове фамилије спада у ред оних за која се каже да су узорна. Па и више од тога. Све је код њих „под конац”, од дворишта до ораница. За своје лубенице, паприку или купус сталне муштерије имају и на пијацама у Бачкој Паланци и осталим местима. Познати су повртари, али гаје и соју, кукуруз и уљану репицу. Придражавају се оне старе мудрости да не треба сва јаја држати у једној корпи.

Већ три генерације Нинкова живи од оног што уберу на њиви и у башти, а Вељко, с оцем Ђорђем, мајком Зорком и сестром Маријом наставља традицију. Тек му је 30 година, а има стажа земљоделца више од деценију.

„Своју судбину везао сам за средину где сам рођен и никад се нисам покајао“, вели Нинков Јуниор.

„Завршио сам средњу школу у Новом Саду, али нисам имао намеру да на асфалту пуштам корење, за ситне паре конобаришем по кафићима и молим бога да ми неко остави бакшиш или чекам да ми од куће пошаљу yеparac. Срећа је што су моји родитељи предузимљиви па су много тога одавно направили и ја нисам морао да почињем од почетка. Да није било тако, можда бих данас другачије размишљао. Временом сам заволео пољопривреду, иако сам ангажован од сетве до орања. А треба стићи па обрадити сопствене парцеле, оне које смо узели у аренду, и обавити услужне послове. Дан никад довољно дуг!“

Узда се у моћни трактор „џон дир” најновије генерације и осталу савремену механизацију, али поготову у родитеље, за које наглашава да су му најбољи радници.

„Ем су одговорни и сваки посао могу да им поверим, ем им уз то ништа не плаћам“, шали се Вељко.

Његова мајка наглашава да су се организовали као права мала компанија.

„Увек се зна ко шта ради и већ ове године правимо план за следећу, шта ћемо сејати и колико“, навикла се одавно Зорка на тржишни начин размишљања.

„Иначе, у породичним послу, ако нема слоге и договора, слаба је вајда.“

Живела је она и радила као приватна предузетница у иностранству пуних 15 година, али никад Вељку и Марији није саветовала да иду из Бача.

„Много је тешка наша работа, налик највише на лутрију. Када посејемо, са степњом гледамо у небо, а чак и ако је добра година па уберемо летину, зависимо од цене на тржишту. Некад је добро, некад лоше. Ратари смо и повртари, па нађемо неки баланс. Али нећу више да јадикујем, да испадне да ми паори стално кукамо“, додаје Зорка, али не крије да је било тренутака кад је размишљала о томе да одустане од свега.

„Но, песимизам дође и прође. Тако је у сваком послу. Они који су истрајни и не клону духом, на крају успеју. Срећом, и наша општина у последње време почела је да стимулише младе пољопривреднике.“

Урош Меселџија