Veljko Ninkov iz Bača se više uzda u svoj traktor nego u iseljeničke vize

Naprotiv! Usidrio se na svom porodičnom gruntu i nikada nije ni pomišljao da stane u red za vizu ispred neke ambasade. 

Poljoprivredno domaćinstvo njegove familije spada u red onih za koja se kaže da su uzorna. Pa i više od toga. Sve je kod njih „pod konac”, od dvorišta do oranica. Za svoje lubenice, papriku ili kupus stalne mušterije imaju i na pijacama u Bačkoj Palanci i ostalim mestima. Poznati su povrtari, ali gaje i soju, kukuruz i uljanu repicu. Pridražavaju se one stare mudrosti da ne treba sva jaja držati u jednoj korpi.

Već tri generacije Ninkova živi od onog što uberu na njivi i u bašti, a Veljko, s ocem Đorđem, majkom Zorkom i sestrom Marijom nastavlja tradiciju. Tek mu je 30 godina, a ima staža zemljodelca više od deceniju.

„Svoju sudbinu vezao sam za sredinu gde sam rođen i nikad se nisam pokajao“, veli Ninkov Junior.

„Završio sam srednju školu u Novom Sadu, ali nisam imao nameru da na asfaltu puštam korenje, za sitne pare konobarišem po kafićima i molim boga da mi neko ostavi bakšiš ili čekam da mi od kuće pošalju yeparac. Sreća je što su moji roditelji preduzimljivi pa su mnogo toga odavno napravili i ja nisam morao da počinjem od početka. Da nije bilo tako, možda bih danas drugačije razmišljao. Vremenom sam zavoleo poljoprivredu, iako sam angažovan od setve do oranja. A treba stići pa obraditi sopstvene parcele, one koje smo uzeli u arendu, i obaviti uslužne poslove. Dan nikad dovoljno dug!“

Uzda se u moćni traktor „džon dir” najnovije generacije i ostalu savremenu mehanizaciju, ali pogotovu u roditelje, za koje naglašava da su mu najbolji radnici.

„Em su odgovorni i svaki posao mogu da im poverim, em im uz to ništa ne plaćam“, šali se Veljko.

Njegova majka naglašava da su se organizovali kao prava mala kompanija.

„Uvek se zna ko šta radi i već ove godine pravimo plan za sledeću, šta ćemo sejati i koliko“, navikla se odavno Zorka na tržišni način razmišljanja.

„Inače, u porodičnim poslu, ako nema sloge i dogovora, slaba je vajda.“

Živela je ona i radila kao privatna preduzetnica u inostranstvu punih 15 godina, ali nikad Veljku i Mariji nije savetovala da idu iz Bača.

„Mnogo je teška naša rabota, nalik najviše na lutriju. Kada posejemo, sa stepnjom gledamo u nebo, a čak i ako je dobra godina pa uberemo letinu, zavisimo od cene na tržištu. Nekad je dobro, nekad loše. Ratari smo i povrtari, pa nađemo neki balans. Ali neću više da jadikujem, da ispadne da mi paori stalno kukamo“, dodaje Zorka, ali ne krije da je bilo trenutaka kad je razmišljala o tome da odustane od svega.

„No, pesimizam dođe i prođe. Tako je u svakom poslu. Oni koji su istrajni i ne klonu duhom, na kraju uspeju. Srećom, i naša opština u poslednje vreme počela je da stimuliše mlade poljoprivrednike.“

Uroš Meseldžija