Уметник Славољуб Николић оставља свој богат легат Ковину
Део богатог опуса, ствараног пуних шест деценија, ликовни уметник и пензионисани наставник Славољуб Николић (82) из Ковина намерава да као легат остави граду у којем је провео највећи део живота. Волео би да добије „озбиљан” простор, довољно велики за скулптуре, слике, мозаике и остале експонате настали у другим техника у којима се испробао.
Вели да се “ужљебио” у тој средини и жели да јој се бар тако одужи.
После петогодишње Уметничке школе и две године педагошког рада, сећа се да је 1954. „препливао Дунав”, и из Ниша, тачније родног села Доњи Душник, с „јужне пруге” стигао до југа Баната. Једна обична посета сестри претворила се у судбинску, кад се тадашњим општинским челницима обратио тражећи посао. Одмах су му дали дневник и послали га у учионицу, прво осмољетке „Јован Јовановић Змај”, а потом „Ђура Јакшић”. И готово читав радни век, дуг 41 годину, провео је између те две школе, у једној као стално запослен, у другој на повременим заменама, па су сви данашњи ковински пензионери његови ђаци, с поносом истиче професор.
Пре готово пола века, док су обојица били млади, Мирослав Антић је, путујући по Војводини, допао и у Ковин, тамо упознао Николића и о њему надахунуто у „Дневнику” писао: „Он себе зове скромно ликовни педагог. Не знам какав је човек. Нисам с њим друговао. Не знам какав је педагог. Нисам у његовом прозивнику. Знам какав је уметник и био сам један од многих који је изненађен Николићевим скулптурама, јер ухвате оне човека на препад.”
У месном Центру за културу уприличена је крајем 2015. изложба поводом 60 година његовог рада, коју је иницирао сада покојни син Саша. Сам маестро никад није водио прецизну евиденцију о колективним поставкама у које увршћен, зна да се самостално представљао широм државе двадесетак пута, а приде пет пута по немачким градовима. Ваљда су тамо нарочито ценили што „продужава, и на најбољи начин довршава оно што је у природном процесу обликовања камена започето”, како је запазио угледни историчар уметности Ђорђе Кадијевић.
Нерадо је продавао своја дела, скупљајући их као својеврсна сведочанства година проведених у атељеу или на отвореном са чекићем и длетом. А знатан и „златан” период његовог стваралаштва обележиле су бисте, наручиване из свих крајева државе. Данас је све другачије, нема више толико посла, а и године га стигле. Читав простор у дворишту и кући у Улици Светог Саве оплемењен је његовим радовима, но које скривене од погледа, прекрива патина фине прашине и давних емоција.
Текст и фото: В. Живков