Umetnik Slavoljub Nikolić ostavlja svoj bogat legat Kovinu
Deo bogatog opusa, stvaranog punih šest decenija, likovni umetnik i penzionisani nastavnik Slavoljub Nikolić (82) iz Kovina namerava da kao legat ostavi gradu u kojem je proveo najveći deo života. Voleo bi da dobije „ozbiljan” prostor, dovoljno veliki za skulpture, slike, mozaike i ostale eksponate nastali u drugim tehnika u kojima se isprobao.
Veli da se “užljebio” u toj sredini i želi da joj se bar tako oduži.
Posle petogodišnje Umetničke škole i dve godine pedagoškog rada, seća se da je 1954. „preplivao Dunav”, i iz Niša, tačnije rodnog sela Donji Dušnik, s „južne pruge” stigao do juga Banata. Jedna obična poseta sestri pretvorila se u sudbinsku, kad se tadašnjim opštinskim čelnicima obratio tražeći posao. Odmah su mu dali dnevnik i poslali ga u učionicu, prvo osmoljetke „Jovan Jovanović Zmaj”, a potom „Đura Jakšić”. I gotovo čitav radni vek, dug 41 godinu, proveo je između te dve škole, u jednoj kao stalno zaposlen, u drugoj na povremenim zamenama, pa su svi današnji kovinski penzioneri njegovi đaci, s ponosom ističe profesor.
Pre gotovo pola veka, dok su obojica bili mladi, Miroslav Antić je, putujući po Vojvodini, dopao i u Kovin, tamo upoznao Nikolića i o njemu nadahunuto u „Dnevniku” pisao: „On sebe zove skromno likovni pedagog. Ne znam kakav je čovek. Nisam s njim drugovao. Ne znam kakav je pedagog. Nisam u njegovom prozivniku. Znam kakav je umetnik i bio sam jedan od mnogih koji je iznenađen Nikolićevim skulpturama, jer uhvate one čoveka na prepad.”
U mesnom Centru za kulturu upriličena je krajem 2015. izložba povodom 60 godina njegovog rada, koju je inicirao sada pokojni sin Saša. Sam maestro nikad nije vodio preciznu evidenciju o kolektivnim postavkama u koje uvršćen, zna da se samostalno predstavljao širom države dvadesetak puta, a pride pet puta po nemačkim gradovima. Valjda su tamo naročito cenili što „produžava, i na najbolji način dovršava ono što je u prirodnom procesu oblikovanja kamena započeto”, kako je zapazio ugledni istoričar umetnosti Đorđe Kadijević.
Nerado je prodavao svoja dela, skupljajući ih kao svojevrsna svedočanstva godina provedenih u ateljeu ili na otvorenom sa čekićem i dletom. A znatan i „zlatan” period njegovog stvaralaštva obeležile su biste, naručivane iz svih krajeva države. Danas je sve drugačije, nema više toliko posla, a i godine ga stigle. Čitav prostor u dvorištu i kući u Ulici Svetog Save oplemenjen je njegovim radovima, no koje skrivene od pogleda, prekriva patina fine prašine i davnih emocija.
Tekst i foto: V. Živkov