Улога биртија, чарди, ћевабџиница, и јазбина у друштвеном животу Сомбора

Колики је неред међ‘ народом настао најбоље се види по бирцузима, којих је кадгод у свакој улици бивало. Знало се за три врсте ових установа: оних где финији свет излази, бирцузи поштеној паорији и занатлијском свету намењени и с разлога последња фела, што јобађима и градској фукари приличи. Могао се свет главачке да окрене, историја у шрек затоциља, зарати се, али свети кафански поредак није мењан.

Ко случајно залута у варош што је некад центар света била, а сад тавори као тек мрља у запећку државном, пре ће у тајне Теслине заоставштине проникнути него себи приличан бирцуз наћи. Прво је на Главном сокаку булумента листопадних бирцуза, где се по васцели дан и до поноћи ко Турци на диванкахвани излежава свакојак, већином „на опасно“ ошишан свет у симпл и двосед фотељама од пластично лажног бамбуса, које  увече замене лица средњошколаца обасјана плаветнилом екрана мобилних телефона. Газде, све фин и пристојан свет, ако уопште који папир од надлештва и имају, давно су заборавили шта ту пише, па ничим ометани сматрају да је закуп каквог клозета ил’ плехане гараже у пасажу довољно да поставе такозване летње баште површине рукометног терена.

Коме није до керења на градском Главњаку, а платежно је способан (ових дана јако ретко, мада се по пуним кафанским баштама и ергелама џипова на улицама не би рекло) може се окрепити и чалабрцнути у неком финијем ресторану. Вољ’ реконструисаним у центру „Старом слону“ или „Старом фијакеру“ (нажалост, сад више подсећа на ресторацију крај Купреса или Гламоча), вољ’ на обалу Великог бачког канала у, обичан, „Слон“. Ако роштиљ није по вољи, дијетални, а укусом ванвременски паприкаш на истој обали се куса у гласовитој „Чарди Андрић“ или нискобуџетној „Јелени“. Примат чардашког газда-Буце Андрића последњих година угрожава „Де сол“, кафић ли је, ресторан ли је, исто крај Канала, који захваљујући великој башти и молу намењеном и купачима, све је интересантнији млађарији. Додатно, поготову лети, пролазе овде и уз децибелски скромне, живе свирке, па већ и Београђани и Новосађани циљано долазе у Сомбор на уживање. Кажу људи, бар они којима висина цеха није терет, добро се једе и у сајбер-удешеном „Бар коду“ близу Суда, али и после низа година обнове и Градској кафани, која од породичног ресторана постаде позорница варошког фенсераја, дизајнирана као за неки тржни центар а не ресторацију у здању грофа Јована Бранковића из 18. века. Спрам свеца и тропар, па се за летњи ужитак може и у коју старовремски уређену институцију, тек да се грло покваси, добра кафа попије, нешто чалабрцне: делимично ушминкани „Оријент“, легендарни „Далматински подрум, прононсирани „Дез Артс“, али и „Салаш у срцу града“ и „Акваријус у пасажу“, који пре на антикварнице, него на бирцузе личе.

Нажалост, шмека традиције више нема у „Лончићу“, који је донедавно, док газда није у Алеманију на бауштелу отишао, безмало трећи век бирташког постојања бележио, али се у близини још увек држи „Јелен“, из варошких легенди 19. и 20. века знани „Ратар“, где је магистрат дозволио и „веселе девојке“ држати. Горе, Коњовићевом улицом кад се крене леп и јефтин је породични мени, а ту је тешко промашити још староставније биртије, попут „Рашљи“, где се празне плехане пепељаре, „кило белог и сода“ ставља на астал прекривен коцкастим столњаком, а меша у трбушастим чашама од два деци, које добро дођу и као модла за крофне.

Набрајати даље биртије, бирцузе, кафане али и праве „рупчаге“ и „јазбине“ дуг је посао, али се до класификације истих може доћи на први поглед, без и да се коракне у такве „институције духа“, које у нашем народу имају узвишеност САНУ и Матице српске у једном. Некад се знало, а богами и данас, у којој кафани ког занатлију наћи. Затреба ли молер, ваља се у биртијама око Живинске пијаце распитати, ако цуре водоводне цеви, није згорег погледати у старом „Зидарском“, али како је у свеопштој сиротињи и занат постао демократско право сваког домаћина, а приде прави хаузмајстори отперјали на запад Европе, и ова се кастинска расподела изгубила. Сад су у моди кладионице, где нам младост губи дане, све буљећи у резултате крикет лиге Пакистана и трке паса на Флориди, ако нису испунили тикет треће белгијске фудбалске лиге. Кафа и пиће дођу тек као пуки декор, па је таква и цена и услуга.

На размеђу су бирцузи где се само преферанс фанатици затичу, а препознају се по облигатним кибицерима начичканим око стола. Не мањка ни опскурних биртија које раде по смећарском радном времену, дакле од пре сванућа, па до жуте супе у два поподне, а има и оних где није здравствено сигурно посетити департман „иза куће“. Али тамо само нека вееелика мука животна може утерати.

Милић Миљеновић