Uloga birtija, čardi, ćevabdžinica, i jazbina u društvenom životu Sombora

Koliki je nered međ‘ narodom nastao najbolje se vidi po bircuzima, kojih je kadgod u svakoj ulici bivalo. Znalo se za tri vrste ovih ustanova: onih gde finiji svet izlazi, bircuzi poštenoj paoriji i zanatlijskom svetu namenjeni i s razloga poslednja fela, što jobađima i gradskoj fukari priliči. Mogao se svet glavačke da okrene, istorija u šrek zatocilja, zarati se, ali sveti kafanski poredak nije menjan.

Ko slučajno zaluta u varoš što je nekad centar sveta bila, a sad tavori kao tek mrlja u zapećku državnom, pre će u tajne Tesline zaostavštine proniknuti nego sebi priličan bircuz naći. Prvo je na Glavnom sokaku bulumenta listopadnih bircuza, gde se po vasceli dan i do ponoći ko Turci na divankahvani izležava svakojak, većinom „na opasno“ ošišan svet u simpl i dvosed foteljama od plastično lažnog bambusa, koje  uveče zamene lica srednjoškolaca obasjana plavetnilom ekrana mobilnih telefona. Gazde, sve fin i pristojan svet, ako uopšte koji papir od nadleštva i imaju, davno su zaboravili šta tu piše, pa ničim ometani smatraju da je zakup kakvog klozeta il’ plehane garaže u pasažu dovoljno da postave takozvane letnje bašte površine rukometnog terena.

Kome nije do kerenja na gradskom Glavnjaku, a platežno je sposoban (ovih dana jako retko, mada se po punim kafanskim baštama i ergelama džipova na ulicama ne bi reklo) može se okrepiti i čalabrcnuti u nekom finijem restoranu. Volj’ rekonstruisanim u centru „Starom slonu“ ili „Starom fijakeru“ (nažalost, sad više podseća na restoraciju kraj Kupresa ili Glamoča), volj’ na obalu Velikog bačkog kanala u, običan, „Slon“. Ako roštilj nije po volji, dijetalni, a ukusom vanvremenski paprikaš na istoj obali se kusa u glasovitoj „Čardi Andrić“ ili niskobudžetnoj „Jeleni“. Primat čardaškog gazda-Buce Andrića poslednjih godina ugrožava „De sol“, kafić li je, restoran li je, isto kraj Kanala, koji zahvaljujući velikoj bašti i molu namenjenom i kupačima, sve je interesantniji mlađariji. Dodatno, pogotovu leti, prolaze ovde i uz decibelski skromne, žive svirke, pa već i Beograđani i Novosađani ciljano dolaze u Sombor na uživanje. Kažu ljudi, bar oni kojima visina ceha nije teret, dobro se jede i u sajber-udešenom „Bar kodu“ blizu Suda, ali i posle niza godina obnove i Gradskoj kafani, koja od porodičnog restorana postade pozornica varoškog fenseraja, dizajnirana kao za neki tržni centar a ne restoraciju u zdanju grofa Jovana Brankovića iz 18. veka. Spram sveca i tropar, pa se za letnji užitak može i u koju starovremski uređenu instituciju, tek da se grlo pokvasi, dobra kafa popije, nešto čalabrcne: delimično ušminkani „Orijent“, legendarni „Dalmatinski podrum, prononsirani „Dez Arts“, ali i „Salaš u srcu grada“ i „Akvarijus u pasažu“, koji pre na antikvarnice, nego na bircuze liče.

Nažalost, šmeka tradicije više nema u „Lončiću“, koji je donedavno, dok gazda nije u Alemaniju na bauštelu otišao, bezmalo treći vek birtaškog postojanja beležio, ali se u blizini još uvek drži „Jelen“, iz varoških legendi 19. i 20. veka znani „Ratar“, gde je magistrat dozvolio i „vesele devojke“ držati. Gore, Konjovićevom ulicom kad se krene lep i jeftin je porodični meni, a tu je teško promašiti još starostavnije birtije, poput „Rašlji“, gde se prazne plehane pepeljare, „kilo belog i soda“ stavlja na astal prekriven kockastim stolnjakom, a meša u trbušastim čašama od dva deci, koje dobro dođu i kao modla za krofne.

Nabrajati dalje birtije, bircuze, kafane ali i prave „rupčage“ i „jazbine“ dug je posao, ali se do klasifikacije istih može doći na prvi pogled, bez i da se korakne u takve „institucije duha“, koje u našem narodu imaju uzvišenost SANU i Matice srpske u jednom. Nekad se znalo, a bogami i danas, u kojoj kafani kog zanatliju naći. Zatreba li moler, valja se u birtijama oko Živinske pijace raspitati, ako cure vodovodne cevi, nije zgoreg pogledati u starom „Zidarskom“, ali kako je u sveopštoj sirotinji i zanat postao demokratsko pravo svakog domaćina, a pride pravi hauzmajstori otperjali na zapad Evrope, i ova se kastinska raspodela izgubila. Sad su u modi kladionice, gde nam mladost gubi dane, sve buljeći u rezultate kriket lige Pakistana i trke pasa na Floridi, ako nisu ispunili tiket treće belgijske fudbalske lige. Kafa i piće dođu tek kao puki dekor, pa je takva i cena i usluga.

Na razmeđu su bircuzi gde se samo preferans fanatici zatiču, a prepoznaju se po obligatnim kibicerima načičkanim oko stola. Ne manjka ni opskurnih birtija koje rade po smećarskom radnom vremenu, dakle od pre svanuća, pa do žute supe u dva popodne, a ima i onih gde nije zdravstveno sigurno posetiti departman „iza kuće“. Ali tamo samo neka veeelika muka životna može uterati.

Milić Miljenović