У Зрењанину ускоро улица у част добротвора Саве Лозанића

Ову иницијативу покренула је Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“ са седиштем у Београду. У темељно образложеном допису, предлаже се Комисији за утврђивање назива улица и тргова Града Зрењанина, да по једну од улица у Меленцима и Зрењанину назове по чувеном звоноливцу и великом добротвору Сави Лозанићу (Меленци, 1882. — Цеље, 1952).

– Наш предлог вишеструко испуњава начела из Одлуке о утврђивању назива улица и тргова, објављеној у службеним листовима Града Зрењанина. То се види и из Лозанићеве биографије. Рано оставши сироче, Меленчанин Сава Лозанић као дечак долази у Београд. Тамо је деценијама радио да би постао угледни привредник и члан заједнице, власник ливнице „Меркур“. Био је у оснивачкој генерацији која је утемељила Културно–уметничко друштво „Абрашевић“, као и певач у црквеном хору – наводи у образложењу предлога председник и оснивач Културне мреже „Пројекат Растко“, српски писац и издавач Зоран Стефановић.

Лозанић је био и четири године у српској војсци у Првом светском рату. Између два светска рата направио је црквена звона за десетине српских цркава. То је учинио да би се надоместила она звона која је аустроугарска војска систематски скинула и прелила у топовску ђулад, објашњава Стефановић.

Он напомиње да звона која су израђена у „Меркуру“ својим „меканим и топлим гласом“ одликују београдске цркве, Дечане, Милешеву, Сарајево, Цетиње…

– И данас широм некадашње Југославије ова звона исказују идентитет српске православне, али и других вера, римокатоличке и протестантске. Нема их више само у оним крајевима и местима где су, у Другом светском рату и ратовима деведесетих, српске цркве изнова рушене. То је случај у Јасеновцу, Мостару, и са косовско–метохијским црквама – напомиње Стефановић.

Он истиче да је Лозанић, осим трајног доприноса нашој верској култури, након Првог светског рата, у народу с поносом ословљаван као „Мајка Србија“.

– Са разлогом, јер је, осим својих радника, материјално помагао људе у невољи. То је чинио кроз „Акцију помоћи незапосленим и бедним у Краљевини Југославији“, названој „Зимска помоћ“. Помагао је Средишњу управу Дома инвалида, као и еснафске колеге–занатлије, кроз Прву обућарску задругу у болести и смрти, која је служила свим занатлијама. И директно је делио помоћ сиромашним и болесним грађанима, штићеницима Дома слепих у Земуну. Помагао је хорске певаче КУД „Абрашевић“, фудбалске играче Београдског спортског клуба (БСК), па уметнике… Био је и велики добротвор Српске православне цркве. Даривао је новац и звона, као на пример цркви Светог Ђорђа на Чукарици и другима – подсећа Стефановић.

У Другом светском рату, у немачком бомбардовању Београда 6. априла 1941. до темеља је уништена фабрика „Меркур“, која никада није обновљена. Данас Србија нема сопствену ливницу црквених звона, већ се увозе из Аустрије, Немачке, Русије… Умеће и тајна српских звона после Лозанића су нестали, наводи Стефановић.

Он је, иначе, урадио сценарио за дугометражни филм о Сави Лозанићу, који је у режији Драгана М. Ћирјанића снимила национална медијска кућа Радио телевизија Србије. У име Културне мреже „Пројекат Растко“ већ је поднео иницијативу да једна улица у Београду понесе часно име Саве Лозанића.

Ж. Балабан