У Сомбору бицош вози, па се жени
СОМБОР: Трендови здравог живота, усклађеног са екологијом, све више хватају корена и у српском друштву тек свиклом на све оно што не ваља, а дође нам „са западнијех страна“.
Тако је и у нашим градовима и варошицама све јачи покрет посвећеника и заљубљеника у кориштење бициклова као основног превозног средства, уз припадајуће одушевљење Холандијом и осталим Амстердамима где и прост пук и крунисане главе егалитаристички педалирају у тренуцима доколице, али богами и у званичнијим приликама. Онда се Србадија распилави над чињеницом да принц тај-и-тај илити премијер онај-и-онај сваки дан бициклом уместо бесном лимузином долази на посао, те се чуди што у овој нашој напаћеној земљи на брдовитом и равничарском Балкану не можеш да видиш, шта ја знам... например патријарха на бициклу. Формирају се циљне удруге гражданства не би ли се окретање педала уздигло у мантру, усадило у колективну свест нејачи овдашње, буде то на улицама наших (мегало)полиса и по стотинак бициклиста у једном моменту у славу најеколошкијег од свих транспортних сокоћала, те се на то обавезно „укачи“ и јавни сервис, јер ето 200 Београђана или 500 Новосађана окреће педале велосипеда.
И не би били то што јесу, да сва ова здравоживотна халабука Сомборцима, знаним по својој заједљивости која је и од сремачке гора, не личи на најобичнију шалу-комику, сербез се они, макар када су бициклови у питању, не угледају на развијени северозапад европског континента, већ на браћу Кинезе и њихову наваду да сав грађевински материјал за омању двоспратницу, само ако хоћеш, можеш на бициклу да превезеш, а камоли доњи део леђа који губи пристојан назив, са тачке А на тачку Б. Док је у брђанским, па и овим равничарским крајевима важило да се мушко чељаде не жени док војску не одслужи, у Сомбору ти је неписан закон да онај који бицкл не уме да вози нема шта да тражи ни пред олтаром са руменом снашом под руком. Тачније, ако не умеш да возиш па још, што је и горе, чак и немаш бицикл, тешко да ћеш уопште и наћи девојку, а камоли да ћеш стати на „луди камен“. Добро, бивало је, тврде људи, и да се понекад ожене тамошњи феномени који не умеју да возе двоточкаша на људски погон, али су код матичара морали да приложе макар уверење од уролога да имају довољно велике проблеме са хемороидима, што им се, уз приказан рачун за, и поред такве неугодне бољке, купљени бицикл узимало као олакшавајућа околност.
Таквој бициклистичкој идолатрији се Сомборци уче од малих ногу, па је варошка брука ако ти дете крене у вртић, а не уме да се сналази на само два точка. Ако још користи она два помоћна точкића у том узрасту, промптно се ангажује какав дечији психолог, или се родитељи упућују у Центар за социјални рад због занемаривања ситне чељади. Кад почне бебац да проговара прво, као што је ред, научи да каже мама, па тата...прескочи се деда и баба, па се дете учи да промумла „биња“, што је само један од синонима за ово обилгатно сомборско превозно средство. Биња, бицош, бајк, као по црногорској абецеди бидзигло, бицан, точак...само су неки од назива за возило којим Сомборци и у радње мањег габарита нагрћу јер се као најгоре клетве плаше крађе истог. Кад им бицош нестане у виду ластиног репа, прави и пелцовани Сомборац се осећа као свеж ампутирац - бицикла нема, али га и даље осећа ту негде под својим туром, ноћу у сну окреће педале и у кревету, машта о томе како промичу сокаци док језди на свом дивном, па макар и до зла бога ронђавом еко-двоточкашу. А таман је научио да вози без руку. И зуба.
Нема те поезије или тог извештаја који би могао да опише зависност овдашњих Раванграђана када је у питању њихова примордијална веза са бицикловима, али би Новосађани могли можда да замисле како би то изгледало кад би у шпицу пијачног дана на Футошкој пијаци сваки трећи купац поред себе гурао и двоточкаша. Гура бака или тетовирани младац са чироканом, свеједно, бицикл и на њему yak кромпира, три хиљаде кеса са пијачним еспапом виси са управљача (популарно ословљаваног са „корман“), али мора мало да се стане и у пролазу поприча са исто тако шерпаски натовареним комшијом или „ортаком из краја“. Створи се чеп на Пијаци у ланцима, сви стрпљиво чекају да се обави чапраз-диван ових испред, јер ће и ови иза, Боже здравља, срести неког познатог у петак пре подне на пијаци, а да не носи све „на руке“, и он веселник кренуо у гужву са све „бињом“. Била пешачка зона или не, прва инвестиција сваког новопеченог предузетника-трговца је у Сомбору не да направи рекламну таблу или у локал убаци гондоле, већ да испред локала направи паркинг за бицикле. Ако већ не жели да му на двоточкашу и у бутигу нагрћу.
Давно је било то кад је онај чувени народни милицајац Меда сваког клинца „у главу“ знао и који бицикл и кад му га је баба купио. Приде, не дао ти бог да потераш бицикло тамо где се не сме, одмах ти сашије једну за уво, још мораш сам да изврнеш вентил на гумама, па се ти појави пред оцем са празним пнеуматицима, њему одмах све јасно. Узгред буди речено, савршена родитељска контрола понашања на улици се и састојала у томе да нико, ако је већ по yеpovima и успео да прошверцује резервне вентиле, није смео да носи и бицикл-пумпу на месту предвиђеном за то на раму двоточкаша. А Меда ће те, ако кршиш регуле и пристојност, већ ухватити, све и птица да си.
Е сад, има и оних пристојнијих варошана овдашњих који се удостоје да приликом уласка у радњу, општину или апотеку, уз огроман лични ризик и страх по имовину, чак и паркирају своја двоточкашка сокоћала, али се тада прибегава техникама за које је она „лавља шапа“ тек пузла намењена за децу узраста до максимално три године. Ако се већ „изризикује“ да и на тренутак остави своје тако обожавано превозно средство без личног видео-надзора, онда Сомборцу не преостаје ништа друго до да за мере физичко-техничке обезбеђења возила ангажује каквог вариоца негдањих бродоградилишта у Бездану и Бачком Моноштору, не би ли му овај довољно јак ланац исковао. Јер, општепозната ствар у Сомбору је да све те кинеске пластичне андрмоље са шифрама и кључићима стварају само пуку илузију да инокосан човек сме на сред сокака бицикло да остави.
Чувени полицајац Меда који је накада „регулисао“ све послове везане за градске бицикле, одавно је у пензији, не знам да ли можда и небеске њиве оре, али недавно јавило то из сомборске полиције, да су доакали једном од највећих овдашњих душмана и сецикеса, име му се не поменуло. Елем, кренула једночлана банда бицикле да краде, па их комада 11 „попалила“, док није допала у руке закона. Можда би му мања осуда сомборске јавности била да је даље препродавао бицикле, већ то носило на отпад као секундарну сировину. Ееее.., ако је тако, што се Сомбораца тиче, томе је и пар година у Митровици мало. Бицикл, па на отпад. Свашта!
Милић Миљеновић
(Текст је део пројекта који је суфинансиран од стране Града Сомбора. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Града.)