U Somboru bicoš vozi, pa se ženi
SOMBOR: Trendovi zdravog života, usklađenog sa ekologijom, sve više hvataju korena i u srpskom društvu tek sviklom na sve ono što ne valja, a dođe nam „sa zapadnijeh strana“.
Tako je i u našim gradovima i varošicama sve jači pokret posvećenika i zaljubljenika u korištenje biciklova kao osnovnog prevoznog sredstva, uz pripadajuće oduševljenje Holandijom i ostalim Amsterdamima gde i prost puk i krunisane glave egalitaristički pedaliraju u trenucima dokolice, ali bogami i u zvaničnijim prilikama. Onda se Srbadija raspilavi nad činjenicom da princ taj-i-taj iliti premijer onaj-i-onaj svaki dan biciklom umesto besnom limuzinom dolazi na posao, te se čudi što u ovoj našoj napaćenoj zemlji na brdovitom i ravničarskom Balkanu ne možeš da vidiš, šta ja znam... naprimer patrijarha na biciklu. Formiraju se ciljne udruge graždanstva ne bi li se okretanje pedala uzdiglo u mantru, usadilo u kolektivnu svest nejači ovdašnje, bude to na ulicama naših (megalo)polisa i po stotinak biciklista u jednom momentu u slavu najekološkijeg od svih transportnih sokoćala, te se na to obavezno „ukači“ i javni servis, jer eto 200 Beograđana ili 500 Novosađana okreće pedale velosipeda.
I ne bi bili to što jesu, da sva ova zdravoživotna halabuka Somborcima, znanim po svojoj zajedljivosti koja je i od sremačke gora, ne liči na najobičniju šalu-komiku, serbez se oni, makar kada su biciklovi u pitanju, ne ugledaju na razvijeni severozapad evropskog kontinenta, već na braću Kineze i njihovu navadu da sav građevinski materijal za omanju dvospratnicu, samo ako hoćeš, možeš na biciklu da prevezeš, a kamoli donji deo leđa koji gubi pristojan naziv, sa tačke A na tačku B. Dok je u brđanskim, pa i ovim ravničarskim krajevima važilo da se muško čeljade ne ženi dok vojsku ne odsluži, u Somboru ti je nepisan zakon da onaj koji bickl ne ume da vozi nema šta da traži ni pred oltarom sa rumenom snašom pod rukom. Tačnije, ako ne umeš da voziš pa još, što je i gore, čak i nemaš bicikl, teško da ćeš uopšte i naći devojku, a kamoli da ćeš stati na „ludi kamen“. Dobro, bivalo je, tvrde ljudi, i da se ponekad ožene tamošnji fenomeni koji ne umeju da voze dvotočkaša na ljudski pogon, ali su kod matičara morali da prilože makar uverenje od urologa da imaju dovoljno velike probleme sa hemoroidima, što im se, uz prikazan račun za, i pored takve neugodne boljke, kupljeni bicikl uzimalo kao olakšavajuća okolnost.
Takvoj biciklističkoj idolatriji se Somborci uče od malih nogu, pa je varoška bruka ako ti dete krene u vrtić, a ne ume da se snalazi na samo dva točka. Ako još koristi ona dva pomoćna točkića u tom uzrastu, promptno se angažuje kakav dečiji psiholog, ili se roditelji upućuju u Centar za socijalni rad zbog zanemarivanja sitne čeljadi. Kad počne bebac da progovara prvo, kao što je red, nauči da kaže mama, pa tata...preskoči se deda i baba, pa se dete uči da promumla „binja“, što je samo jedan od sinonima za ovo obilgatno somborsko prevozno sredstvo. Binja, bicoš, bajk, kao po crnogorskoj abecedi bidziglo, bican, točak...samo su neki od naziva za vozilo kojim Somborci i u radnje manjeg gabarita nagrću jer se kao najgore kletve plaše krađe istog. Kad im bicoš nestane u vidu lastinog repa, pravi i pelcovani Somborac se oseća kao svež amputirac - bicikla nema, ali ga i dalje oseća tu negde pod svojim turom, noću u snu okreće pedale i u krevetu, mašta o tome kako promiču sokaci dok jezdi na svom divnom, pa makar i do zla boga ronđavom eko-dvotočkašu. A taman je naučio da vozi bez ruku. I zuba.
Nema te poezije ili tog izveštaja koji bi mogao da opiše zavisnost ovdašnjih Ravangrađana kada je u pitanju njihova primordijalna veza sa biciklovima, ali bi Novosađani mogli možda da zamisle kako bi to izgledalo kad bi u špicu pijačnog dana na Futoškoj pijaci svaki treći kupac pored sebe gurao i dvotočkaša. Gura baka ili tetovirani mladac sa čirokanom, svejedno, bicikl i na njemu yak krompira, tri hiljade kesa sa pijačnim espapom visi sa upravljača (popularno oslovljavanog sa „korman“), ali mora malo da se stane i u prolazu popriča sa isto tako šerpaski natovarenim komšijom ili „ortakom iz kraja“. Stvori se čep na Pijaci u lancima, svi strpljivo čekaju da se obavi čapraz-divan ovih ispred, jer će i ovi iza, Bože zdravlja, sresti nekog poznatog u petak pre podne na pijaci, a da ne nosi sve „na ruke“, i on veselnik krenuo u gužvu sa sve „binjom“. Bila pešačka zona ili ne, prva investicija svakog novopečenog preduzetnika-trgovca je u Somboru ne da napravi reklamnu tablu ili u lokal ubaci gondole, već da ispred lokala napravi parking za bicikle. Ako već ne želi da mu na dvotočkašu i u butigu nagrću.
Davno je bilo to kad je onaj čuveni narodni milicajac Meda svakog klinca „u glavu“ znao i koji bicikl i kad mu ga je baba kupio. Pride, ne dao ti bog da poteraš biciklo tamo gde se ne sme, odmah ti sašije jednu za uvo, još moraš sam da izvrneš ventil na gumama, pa se ti pojavi pred ocem sa praznim pneumaticima, njemu odmah sve jasno. Uzgred budi rečeno, savršena roditeljska kontrola ponašanja na ulici se i sastojala u tome da niko, ako je već po yepovima i uspeo da prošvercuje rezervne ventile, nije smeo da nosi i bicikl-pumpu na mestu predviđenom za to na ramu dvotočkaša. A Meda će te, ako kršiš regule i pristojnost, već uhvatiti, sve i ptica da si.
E sad, ima i onih pristojnijih varošana ovdašnjih koji se udostoje da prilikom ulaska u radnju, opštinu ili apoteku, uz ogroman lični rizik i strah po imovinu, čak i parkiraju svoja dvotočkaška sokoćala, ali se tada pribegava tehnikama za koje je ona „lavlja šapa“ tek puzla namenjena za decu uzrasta do maksimalno tri godine. Ako se već „izrizikuje“ da i na trenutak ostavi svoje tako obožavano prevozno sredstvo bez ličnog video-nadzora, onda Somborcu ne preostaje ništa drugo do da za mere fizičko-tehničke obezbeđenja vozila angažuje kakvog varioca negdanjih brodogradilišta u Bezdanu i Bačkom Monoštoru, ne bi li mu ovaj dovoljno jak lanac iskovao. Jer, opštepoznata stvar u Somboru je da sve te kineske plastične andrmolje sa šiframa i ključićima stvaraju samo puku iluziju da inokosan čovek sme na sred sokaka biciklo da ostavi.
Čuveni policajac Meda koji je nakada „regulisao“ sve poslove vezane za gradske bicikle, odavno je u penziji, ne znam da li možda i nebeske njive ore, ali nedavno javilo to iz somborske policije, da su doakali jednom od najvećih ovdašnjih dušmana i secikesa, ime mu se ne pomenulo. Elem, krenula jednočlana banda bicikle da krade, pa ih komada 11 „popalila“, dok nije dopala u ruke zakona. Možda bi mu manja osuda somborske javnosti bila da je dalje preprodavao bicikle, već to nosilo na otpad kao sekundarnu sirovinu. Eeee.., ako je tako, što se Somboraca tiče, tome je i par godina u Mitrovici malo. Bicikl, pa na otpad. Svašta!
Milić Miljenović
(Tekst je deo projekta koji je sufinansiran od strane Grada Sombora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada.)