У ШАЈКАШУ ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА „ДРУГАРИ ИЗ ПРАШИНЕ” ДР ЂУРЕ БАБИЋА Делили добро и зло у Шангају

Књига садржи приче из шездесетих година прошлог века, чији су главни актери управо људи који су присуствовали промоцији, или су везане за њихове родитеље, браћу и друге чланове фамилије, а који су живели у делу Шајкаша који се због великог броја деце и сиромаштва житеља првог дела улице која данас носи име Соње Маринковић, тада звао Шангај. Како каже аутор књиге, др Ђура Бабић, децу из Шангаја су сви гледали испод ока, подозриво, а Шангајци су и у својој немаштини увек били срећни и насмејани и израсли у праве, вредне и успешне људе.

- Почетком педесетих у југоисточни део Шајкаша досељавали су се наши родитељи из разних крајева Босне и Далмације и за бедне новце које су добили продајом све своје имовине у завичају куповали оронуле и полусрушене мале куће од замљаног набоја. Допутовали су као сиротиња и беда сточним вагонима, са пуно деце и понеком козицом, кравом или кучетом и спавали на земљаном поду или на склепаним креветима од дасака. За цело село, ми смо тада постали прљави, бедни Шангајци. Окренути једни другима, градили смо своје среће, заједништво. Увек у чопору, окупљени у нашем свету делили смо последњи залогај, помагали једни другима, заједно се играли, смејали, делили добро и зло у нашем изолованом кутку среће – испричао је Бабић.

Бабић је промоцију књиге одржао у дворишту своје родне куће у шајкашком Шангају и ту окупио неке од актера истинитих прича које је забележио и описао у својој књизи. Тако је своје „прашинаре” подсетио на доживљаје које су проживели на истој тој улици, неколико деценија раније када су се играли лоптом, „топали”, рибарили, играли трулих кобила, „заврн дупе свињару”, крали воће и јурцали по Ронђошу, Пустари, Бељачи, Аркању и Мутњачи.

- Многе приче које су препричане у овој књизи причају о прашинарима који више нису међу нама, али ја сам убеђен да они сад овог момента седе негде у галаксији, испод хлада дуда и да слушају приче о нашем детињству и о нашим животима. У књизи је описан животни пут неких од нас, таленти које смо имали, све оно по чему смо били чувени и посебни, а поред смешних дечачких сећања, у књизи постоје и приче које се баве другим аспектима живота, као што је љубав, трагање за самим собом или смрт. Књигу заправо чини све што чини и живот – истакао је аутор. 

Бабић је у маниру Бранка Ћопића сложио сва своја сећања, и емотивним и стилским изражавањем и приповедањем приближио ту „прашину” сваком читаоцу књиге, где год да је живео, јер је она свуда иста, увек дубока, тешка и непобедива, али је свуда одгајила баш такве људе – јаке и несаломиве.

Слушајући неке од прича, присутни су се вратили у период од пре пола века, надовезивали се и сећали прича о Гаринчи и његовој чувеној крави, или Мочку који је хватао змије и носио их у џепу подераних панталона, Бикоњи који би својом брзином био конкурент и Усеину Болту, Вити – најбољем фудбалеру Шангаја и најбржем фудбалеру старе Југославије, Пиди, добричини и светском путнику, Џегеру Пијуку и Ћани и причи о страшилу, Кићи истраживачу, Лакију проналазачу, Воји, најбољем аласу, Бртешки, талентованом голману и многим другима. Слушајући приче о одрастању, о својој браћи, очевима, дедовима и друговима из прашине, многи прашинари нису могли да скрију емоцију, те се на њиховим лицима поред осмеха, видела и понека суза у оку.

Текст и фото: С. Кнежевић