U ŠAJKAŠU PREDSTAVLJENA KNJIGA „DRUGARI IZ PRAŠINE” DR ĐURE BABIĆA Delili dobro i zlo u Šangaju

Knjiga sadrži priče iz šezdesetih godina prošlog veka, čiji su glavni akteri upravo ljudi koji su prisustvovali promociji, ili su vezane za njihove roditelje, braću i druge članove familije, a koji su živeli u delu Šajkaša koji se zbog velikog broja dece i siromaštva žitelja prvog dela ulice koja danas nosi ime Sonje Marinković, tada zvao Šangaj. Kako kaže autor knjige, dr Đura Babić, decu iz Šangaja su svi gledali ispod oka, podozrivo, a Šangajci su i u svojoj nemaštini uvek bili srećni i nasmejani i izrasli u prave, vredne i uspešne ljude.

- Početkom pedesetih u jugoistočni deo Šajkaša doseljavali su se naši roditelji iz raznih krajeva Bosne i Dalmacije i za bedne novce koje su dobili prodajom sve svoje imovine u zavičaju kupovali oronule i polusrušene male kuće od zamljanog naboja. Doputovali su kao sirotinja i beda stočnim vagonima, sa puno dece i ponekom kozicom, kravom ili kučetom i spavali na zemljanom podu ili na sklepanim krevetima od dasaka. Za celo selo, mi smo tada postali prljavi, bedni Šangajci. Okrenuti jedni drugima, gradili smo svoje sreće, zajedništvo. Uvek u čoporu, okupljeni u našem svetu delili smo poslednji zalogaj, pomagali jedni drugima, zajedno se igrali, smejali, delili dobro i zlo u našem izolovanom kutku sreće – ispričao je Babić.

Babić je promociju knjige održao u dvorištu svoje rodne kuće u šajkaškom Šangaju i tu okupio neke od aktera istinitih priča koje je zabeležio i opisao u svojoj knjizi. Tako je svoje „prašinare” podsetio na doživljaje koje su proživeli na istoj toj ulici, nekoliko decenija ranije kada su se igrali loptom, „topali”, ribarili, igrali trulih kobila, „zavrn dupe svinjaru”, krali voće i jurcali po Ronđošu, Pustari, Beljači, Arkanju i Mutnjači.

- Mnoge priče koje su prepričane u ovoj knjizi pričaju o prašinarima koji više nisu među nama, ali ja sam ubeđen da oni sad ovog momenta sede negde u galaksiji, ispod hlada duda i da slušaju priče o našem detinjstvu i o našim životima. U knjizi je opisan životni put nekih od nas, talenti koje smo imali, sve ono po čemu smo bili čuveni i posebni, a pored smešnih dečačkih sećanja, u knjizi postoje i priče koje se bave drugim aspektima života, kao što je ljubav, traganje za samim sobom ili smrt. Knjigu zapravo čini sve što čini i život – istakao je autor. 

Babić je u maniru Branka Ćopića složio sva svoja sećanja, i emotivnim i stilskim izražavanjem i pripovedanjem približio tu „prašinu” svakom čitaocu knjige, gde god da je živeo, jer je ona svuda ista, uvek duboka, teška i nepobediva, ali je svuda odgajila baš takve ljude – jake i nesalomive.

Slušajući neke od priča, prisutni su se vratili u period od pre pola veka, nadovezivali se i sećali priča o Garinči i njegovoj čuvenoj kravi, ili Močku koji je hvatao zmije i nosio ih u džepu poderanih pantalona, Bikonji koji bi svojom brzinom bio konkurent i Useinu Boltu, Viti – najboljem fudbaleru Šangaja i najbržem fudbaleru stare Jugoslavije, Pidi, dobričini i svetskom putniku, Džegeru Pijuku i Ćani i priči o strašilu, Kići istraživaču, Lakiju pronalazaču, Voji, najboljem alasu, Brteški, talentovanom golmanu i mnogim drugima. Slušajući priče o odrastanju, o svojoj braći, očevima, dedovima i drugovima iz prašine, mnogi prašinari nisu mogli da skriju emociju, te se na njihovim licima pored osmeha, videla i poneka suza u oku.

Tekst i foto: S. Knežević