У Новом Кнежевцу Љубомир Новаковић нашао нови дом по својој мери
Звуке фруле Љубомира Новаковића (64), однедавно Кањижани готово свако пре подне могу чути надомак пијаце. Штићеник Домског одељења при Центру за социјални рад Новог Кнежевца већ пола године, родом је из Кикинде, а улична свирка добро му дође да прикупи мало yеparca.
„С минималцем и самачким животом не бих опстао“, вели Новаковић. – Одвојен сам од породице, разболео се и једини излаз ми је био старачки дом. Од свега 14.000 динара не бих могао да плаћам кирију за стан и имам довољно за живот. Целу пензију дам за Дом, део дотира држава, а за остало се сналазим. Док идем, могу мало и да свирам.
Пре него што се коначно удомио у Новом Кнежевцу, свирао је фрулу на тргу у Кикинди.
„Прирасла ми је за срце још од осмољетке, тамо сам мало учио и сада уз музику лакше пролазе дани. Људи у Кањижи су ме прихватали, воле да чују старе изворне народне песме, кане и по који динар па имам да трошкарим. Живот мора да иде даље“, филозофски мирно ће Љубомир.
Свакодневно ујутро у Кањижу стиже бициклом, који му позајме исписници из старачког дома, а установио је да је најбољи штимунг четвртком, суботом и недељом, када су пијачни дани најпрометнији. У дому му не праве проблема што после доручка одсуствује. Вајка се да је пробао да свира и у Новом Кнежевцу, али тамо било слабе вајде па је „открио Америку” у вароши на бачкој обали Тисе.
„Најобичнију и најјефтинију дечју фрулу сам купио у једној кикиндској књижари и с њом настављам свкодневну борбу за живот. А радио сам некада највише у пољопривреди, затим у Ливници „Кикинда”, кланици некадашњег ПИК-а, па у картонажи у Новом Милошеву. Ма, било ме је свугде, док болест није скоз притисла, а вучем је још од млађих дана. Пензију сам почео примати тек кад сам напунио 60 година. А преживео сам три инфаркта и три операције желуца, шлогирана ми је била лева страна од можданог удара, али, богу хвала, још сам жив. После свега, музика ми је највеће задовољство, а радује ме и што народ воли да ме чује. Полазим од себе: што мислим да је мени добро, верујем да је и другима“, каже једини улични свирач у Кањижи.
Узгред додаје да се с бившом супругом одавно разишао, тројица синова имају своје животе и није желео да им буде на терету.
„Живот у старачком дому није лош јер представља сигурност. Најважније је да сам збринут и све стиже на време. Особље је прва лига, има много разумевање за наше потребе и ја сам задовољан. Био сам раније у Геронто-центру у Кикинди, али под утицајем лекова једном сам несвесно изишао, па кад сам се после три дана вратио, нису ме хтели примити назад. Јавио сам се градском Центру за социјални рад и захвалан сам им што су ми нашли место у Новом Кнежевцу“, с малим је задовољан наш саговорник.
Текст и фото: М. Митровић