U Novom Kneževcu Ljubomir Novaković našao novi dom po svojoj meri

„S minimalcem i samačkim životom ne bih opstao“, veli Novaković. – Odvojen sam od porodice, razboleo se i jedini izlaz mi je bio starački dom. Od svega 14.000 dinara ne bih mogao da plaćam kiriju za stan i imam dovoljno za život. Celu penziju dam za Dom, deo dotira država, a za ostalo se snalazim. Dok idem, mogu malo i da sviram.

Pre nego što se konačno udomio u Novom Kneževcu, svirao je frulu na trgu u Kikindi.

„Prirasla mi je za srce još od osmoljetke, tamo sam malo učio i sada uz muziku lakše prolaze dani. Ljudi u Kanjiži su me prihvatali, vole da čuju stare izvorne narodne pesme, kane i po koji dinar pa imam da troškarim. Život mora da ide dalje“, filozofski mirno će Ljubomir.

Svakodnevno ujutro u Kanjižu stiže biciklom, koji mu pozajme ispisnici iz staračkog doma, a ustanovio je da je najbolji štimung četvrtkom, subotom i nedeljom, kada su pijačni dani najprometniji. U domu mu ne prave problema što posle doručka odsustvuje. Vajka se da je probao da svira i u Novom Kneževcu, ali tamo bilo slabe vajde pa je „otkrio Ameriku” u varoši na bačkoj obali Tise.

„Najobičniju i najjeftiniju dečju frulu sam kupio u jednoj kikindskoj  knjižari i s njom nastavljam svkodnevnu borbu za život. A radio sam nekada najviše u poljoprivredi, zatim u Livnici „Kikinda”, klanici nekadašnjeg PIK-a, pa u kartonaži u Novom Miloševu. Ma, bilo me je svugde, dok bolest nije skoz pritisla, a vučem je još od mlađih dana. Penziju sam počeo primati tek kad sam napunio 60 godina. A preživeo sam tri infarkta i tri operacije želuca, šlogirana mi je bila leva strana od moždanog udara, ali, bogu hvala, još sam živ. Posle svega, muzika mi je najveće zadovoljstvo, a raduje me i što narod voli da me čuje. Polazim od sebe: što mislim da je meni dobro, verujem da je i drugima“, kaže jedini ulični svirač u Kanjiži.

Uzgred dodaje da se s bivšom suprugom odavno razišao, trojica sinova imaju svoje živote i nije želeo da im bude na teretu.

„Život u staračkom domu nije loš jer predstavlja sigurnost. Najvažnije je da sam zbrinut i sve stiže na vreme. Osoblje je prva liga, ima mnogo razumevanje za naše potrebe i ja sam zadovoljan. Bio sam ranije u Geronto-centru u Kikindi, ali pod uticajem lekova jednom sam nesvesno izišao, pa kad sam se posle tri dana vratio, nisu me hteli primiti nazad. Javio sam se gradskom Centru za socijalni rad i zahvalan sam im što su mi našli mesto u Novom Kneževcu“, s malim je zadovoljan naš sagovornik.       

Tekst i foto: M. Mitrović