Трагом профилне слике Гедеона Оклобџије из Дероња...

Уствари, рођен сам на Малом брду, салашу на три километра према Орому. Лепо је видети родну груду, али сада је тамо језеро, а мада ниско Мало брдо је остало непотопљено. У Велебит долазим код сестре Љубице и зета Оскара, који имају свој диван рај за одмарање, друга сестра Ђурђина и њени су у Кањижи. Био сам пре седам година и ако Бог да опет ћу доћи, вели пријатељ ретког имена Гедеон, напомињући да док је радио чешће је долазио, али да воли да обиђе Јамајку, Кубу, Флориду, Мексико и друге крајеве, послом је био на многим светским дестинацијама, а приватно и код родбине у Аустралији.

Гедеон је потомак Личана, добровољаца који су из Америке дошли да бране otaybinu, а после Великог рата су насељени на север Бачке где су основали село Велебит, а дали су му име планине завичајне кршне Лике. И Гедеонов отац Јован Оклобџија се трбухом за крухом отиснуо у Амарику, одакле се вратио као солунски добровољац.

У време Другог светског рата мештани Велебита су интернирани у Шарвар и друге логоре Хортијеве Мађарске, па су и Оклобџије били на разним местима, а како је Српска православна црква збрињавала децу код фамилија у Бачкој, које су хтеле да их примају, па је Гедеон као двогодишњег дерана прихватила породица Лазара и Зорке Мириловића у Дероњама, где је као 15. годишњак од Велебићана био и сада већ покојни Добросав Маодуш.

Када је ратни вихор прошао, Гедеона је фамилија у Дероњама пронашла тек 1949. године. Он прича да је породица Мириловић била веома побожна и неговала га као своје дете. Када су га код њих донели, био је страшно болестан, па је домаћин наредио да се скине оделце у коме је донет и окупају га у млеку. У том оделцу када су га касније парали за ткање крпара, у џепићу је пронађено писмо које је написала Гедеонова мајка, ко је и одакле је. Гедеон је у то време већ био завршио три разреда школе, уверен да су му Мириловићи родитељи.

На мом Фејсбук профилу сам и написао да сам из Дероња, многи млађи мештани тог бачког села су ми поријатељи, а њихове баке и деке знају ко сам, прича Гедеон Оклобџија.

Како додаје, пре седам година обиша је Дероње и из породице Мириловић нашао унука Здравка, његову жену Јовану и децу, исплакали су се од радости.

Здравко мене зове Велики брат. Када су ми после нађеног писма у оделцу саопштили истину, тешка срца сам схватио и прихватио чији сам. Нисам веровао да ми Мириловићи нису били родитељи, па су ме дуго убеђивали и потрајало је, мама је три пута долазила, а тек када је тата дошао други пут приволели су ме да се вратим у Велебит, а испратили су ме сви мештани Дероња. Остале су лепе успомене из Дероња и једина фотографија коју чувам као најдражу успомену, јер су ме Мириловићи обукли као малог принце, боље него њихову децу. Имали су ћерку Ђурђину, сина Саву, а сви они су ме јако волели, прича Гедеон.

Мени су дали име Гедеон, што је библијско име које се помиње у Старом завету и био је војвсковођа. Посебно ми је драго да име Гедеон носи син од сестрића Александра Оклобџије у Кањижи, и њега сви зову Гено, а деца га зову Гедо као што су и мене звали кад сам био мали, напомиње наш саговорник.

Гедеон је за време одслужења војног рока био у јединици наших плавих шлемова на Синају, истеривач мина заједно с групом из Канаде, не слутећи да ће га живот на крају одвести управо у Канаду. После војске Гедеон се запослио у београдском предузећу “Термоелектро” на градњи шећеране у Сенти, а пошто је био врстан алатничар ишао је да ради на градилиштима по тадашњој Југославији, у Црној Гори у Иванграду (сада Беране) и Никшићу, потом у Косовској Митровици и Обилићу. Предузеће га потом шаље у Немачку на специјализацију, јер вели да док је у Дероњама одрастао, с децом је научио швапски. Присећа се да и учитељици Даници Јаковљевић у Медаку није било право што је пропричао немачки, не знајући да чита и пише, а она га предавала књишки.

Радио је једно време у Немачкој на градилишту чак три атомске централе, потом у Аустрији, где су били сестра Љубица и зет Оскар, тамо им је била и мајка Милка, мислио да ће се ту скрасити, али се отиснуо преко Велике баре у Торонто 1974. године, где му је већ одраније био брат Петар. Тамо је срео и своју животну сапутницу Милку, родом са Пала. Гедеонов син Јован свио је породично гнездо са троје деце и сада живе у мирном градићу Бурлингтону.   

У мојој улици живе људи 27 националности и са свима смо пројатељи и поштујемо се. Наши људи с простора бивше Југе који су и овде рођени чувају и знају да причају нашки, док други најчешће већ не причају језиком својих очева него само енглески. Ми чувамо српски језик и православне обичаје, понекад ми се зачуде када с комшијама Мађарима прозборим коју и на мађарском, каже Оклобџија.

Пре него што је отишао у Канаду са немачком компанијом, Гедеон је послом био у Бенгазију у Либији, такође и у Калкути у Индији, где је радио у yungli као заваривач на изградњи котлова за термоелектрану и као помоћника имао свога мајмуна.

Мајмун ми је додавао електроде, а ја му за узврат давао парче банане. У yungli има много отровних змија, а када се вари змије иду на топлоту и опасно је, али мајмун први осети змију и прави узбуну, па она побегне. Због тога је свако имао свог мајмуна, који су за то утренирани. Хвала богу, радио сам на многим местима у свету и никада нисам био без посла, нити сам боловао. Једино, када сам био на раду у Црној Гори 1963. године, уролог ми је саопштио да ми леви бубрег не функционише три године и после толико година ево ме здравог са једним бубрегом. У Црној Гори имам три године радног стажа,  распитивао сам се и израчунали су да ми следује 14,5 евра месечне пензије, прича Оклобџија.

Из радне беографије присећа се да га је било и у сремскомитровачком “Матрозу”, у Бања Луци у фабрици која је производила целофан за омоте кутије цигарета, а обучили су га Финци у фабрици целулозе у Иванграду, где је исто била инсталирана јапанска опрема. За боравка на Космету, трагом епских песама о српским јунацима и Косовском боју, пожелео је да обиђе место битке, па је у Приштини узео да га фијакером до Газиместана таксира старији Шиптар, да га читав дан возика по Косову и приповеда му о историјском догађају.

Усавршавајући се у послу, Гедеон је Канади највише радио као дизајнер алата за разне намене, али највише за аутоделове, за шта се оспособио на специјализацији у Немачкој у “Мерцедесовој” фабрици у Штутгарту. Поред дизајнирања успешан је био и у прављењу алата, док још није било компјутера, него се цртало на обичној табли, или је скицирао алате на папирићима, замишљајући како треба да раде, све је правио без цртежа.

Када сам све завршио, питају ми где ми је цртеж за направљени алат, били су у чуду како сам алат направио без цртежа. Све мере су биле у глави, јер сам знао какав алат треба да буде да би радио у производњи, испричао је Оклобџија, који је у Канади дизајнирао доста опреме на бутан гас практичне за камповање.

Милорад Митровић