Tragom profilne slike Gedeona Oklobdžije iz Deronja...

Ustvari, rođen sam na Malom brdu, salašu na tri kilometra prema Oromu. Lepo je videti rodnu grudu, ali sada je tamo jezero, a mada nisko Malo brdo je ostalo nepotopljeno. U Velebit dolazim kod sestre Ljubice i zeta Oskara, koji imaju svoj divan raj za odmaranje, druga sestra Đurđina i njeni su u Kanjiži. Bio sam pre sedam godina i ako Bog da opet ću doći, veli prijatelj retkog imena Gedeon, napominjući da dok je radio češće je dolazio, ali da voli da obiđe Jamajku, Kubu, Floridu, Meksiko i druge krajeve, poslom je bio na mnogim svetskim destinacijama, a privatno i kod rodbine u Australiji.

Gedeon je potomak Ličana, dobrovoljaca koji su iz Amerike došli da brane otaybinu, a posle Velikog rata su naseljeni na sever Bačke gde su osnovali selo Velebit, a dali su mu ime planine zavičajne kršne Like. I Gedeonov otac Jovan Oklobdžija se trbuhom za kruhom otisnuo u Amariku, odakle se vratio kao solunski dobrovoljac.

U vreme Drugog svetskog rata meštani Velebita su internirani u Šarvar i druge logore Hortijeve Mađarske, pa su i Oklobdžije bili na raznim mestima, a kako je Srpska pravoslavna crkva zbrinjavala decu kod familija u Bačkoj, koje su htele da ih primaju, pa je Gedeon kao dvogodišnjeg derana prihvatila porodica Lazara i Zorke Mirilovića u Deronjama, gde je kao 15. godišnjak od Velebićana bio i sada već pokojni Dobrosav Maoduš.

Kada je ratni vihor prošao, Gedeona je familija u Deronjama pronašla tek 1949. godine. On priča da je porodica Mirilović bila veoma pobožna i negovala ga kao svoje dete. Kada su ga kod njih doneli, bio je strašno bolestan, pa je domaćin naredio da se skine odelce u kome je donet i okupaju ga u mleku. U tom odelcu kada su ga kasnije parali za tkanje krpara, u džepiću je pronađeno pismo koje je napisala Gedeonova majka, ko je i odakle je. Gedeon je u to vreme već bio završio tri razreda škole, uveren da su mu Mirilovići roditelji.

Na mom Fejsbuk profilu sam i napisao da sam iz Deronja, mnogi mlađi meštani tog bačkog sela su mi porijatelji, a njihove bake i deke znaju ko sam, priča Gedeon Oklobdžija.

Kako dodaje, pre sedam godina obiša je Deronje i iz porodice Mirilović našao unuka Zdravka, njegovu ženu Jovanu i decu, isplakali su se od radosti.

Zdravko mene zove Veliki brat. Kada su mi posle nađenog pisma u odelcu saopštili istinu, teška srca sam shvatio i prihvatio čiji sam. Nisam verovao da mi Mirilovići nisu bili roditelji, pa su me dugo ubeđivali i potrajalo je, mama je tri puta dolazila, a tek kada je tata došao drugi put privoleli su me da se vratim u Velebit, a ispratili su me svi meštani Deronja. Ostale su lepe uspomene iz Deronja i jedina fotografija koju čuvam kao najdražu uspomenu, jer su me Mirilovići obukli kao malog prince, bolje nego njihovu decu. Imali su ćerku Đurđinu, sina Savu, a svi oni su me jako voleli, priča Gedeon.

Meni su dali ime Gedeon, što je biblijsko ime koje se pominje u Starom zavetu i bio je vojvskovođa. Posebno mi je drago da ime Gedeon nosi sin od sestrića Aleksandra Oklobdžije u Kanjiži, i njega svi zovu Geno, a deca ga zovu Gedo kao što su i mene zvali kad sam bio mali, napominje naš sagovornik.

Gedeon je za vreme odsluženja vojnog roka bio u jedinici naših plavih šlemova na Sinaju, isterivač mina zajedno s grupom iz Kanade, ne sluteći da će ga život na kraju odvesti upravo u Kanadu. Posle vojske Gedeon se zaposlio u beogradskom preduzeću “Termoelektro” na gradnji šećerane u Senti, a pošto je bio vrstan alatničar išao je da radi na gradilištima po tadašnjoj Jugoslaviji, u Crnoj Gori u Ivangradu (sada Berane) i Nikšiću, potom u Kosovskoj Mitrovici i Obiliću. Preduzeće ga potom šalje u Nemačku na specijalizaciju, jer veli da dok je u Deronjama odrastao, s decom je naučio švapski. Priseća se da i učiteljici Danici Jakovljević u Medaku nije bilo pravo što je propričao nemački, ne znajući da čita i piše, a ona ga predavala knjiški.

Radio je jedno vreme u Nemačkoj na gradilištu čak tri atomske centrale, potom u Austriji, gde su bili sestra Ljubica i zet Oskar, tamo im je bila i majka Milka, mislio da će se tu skrasiti, ali se otisnuo preko Velike bare u Toronto 1974. godine, gde mu je već odranije bio brat Petar. Tamo je sreo i svoju životnu saputnicu Milku, rodom sa Pala. Gedeonov sin Jovan svio je porodično gnezdo sa troje dece i sada žive u mirnom gradiću Burlingtonu.   

U mojoj ulici žive ljudi 27 nacionalnosti i sa svima smo projatelji i poštujemo se. Naši ljudi s prostora bivše Juge koji su i ovde rođeni čuvaju i znaju da pričaju naški, dok drugi najčešće već ne pričaju jezikom svojih očeva nego samo engleski. Mi čuvamo srpski jezik i pravoslavne običaje, ponekad mi se začude kada s komšijama Mađarima prozborim koju i na mađarskom, kaže Oklobdžija.

Pre nego što je otišao u Kanadu sa nemačkom kompanijom, Gedeon je poslom bio u Bengaziju u Libiji, takođe i u Kalkuti u Indiji, gde je radio u yungli kao zavarivač na izgradnji kotlova za termoelektranu i kao pomoćnika imao svoga majmuna.

Majmun mi je dodavao elektrode, a ja mu za uzvrat davao parče banane. U yungli ima mnogo otrovnih zmija, a kada se vari zmije idu na toplotu i opasno je, ali majmun prvi oseti zmiju i pravi uzbunu, pa ona pobegne. Zbog toga je svako imao svog majmuna, koji su za to utrenirani. Hvala bogu, radio sam na mnogim mestima u svetu i nikada nisam bio bez posla, niti sam bolovao. Jedino, kada sam bio na radu u Crnoj Gori 1963. godine, urolog mi je saopštio da mi levi bubreg ne funkcioniše tri godine i posle toliko godina evo me zdravog sa jednim bubregom. U Crnoj Gori imam tri godine radnog staža,  raspitivao sam se i izračunali su da mi sleduje 14,5 evra mesečne penzije, priča Oklobdžija.

Iz radne beografije priseća se da ga je bilo i u sremskomitrovačkom “Matrozu”, u Banja Luci u fabrici koja je proizvodila celofan za omote kutije cigareta, a obučili su ga Finci u fabrici celuloze u Ivangradu, gde je isto bila instalirana japanska oprema. Za boravka na Kosmetu, tragom epskih pesama o srpskim junacima i Kosovskom boju, poželeo je da obiđe mesto bitke, pa je u Prištini uzeo da ga fijakerom do Gazimestana taksira stariji Šiptar, da ga čitav dan vozika po Kosovu i pripoveda mu o istorijskom događaju.

Usavršavajući se u poslu, Gedeon je Kanadi najviše radio kao dizajner alata za razne namene, ali najviše za autodelove, za šta se osposobio na specijalizaciji u Nemačkoj u “Mercedesovoj” fabrici u Štutgartu. Pored dizajniranja uspešan je bio i u pravljenju alata, dok još nije bilo kompjutera, nego se crtalo na običnoj tabli, ili je skicirao alate na papirićima, zamišljajući kako treba da rade, sve je pravio bez crteža.

Kada sam sve završio, pitaju mi gde mi je crtež za napravljeni alat, bili su u čudu kako sam alat napravio bez crteža. Sve mere su bile u glavi, jer sam znao kakav alat treba da bude da bi radio u proizvodnji, ispričao je Oklobdžija, koji je u Kanadi dizajnirao dosta opreme na butan gas praktične za kampovanje.

Milorad Mitrović