Све мање произвођача дувана у Михајлову

- Највећи проблем, због ког су све мање површине под дуваном, јесте недостатак радне снаге. Код дувана има много ручног, односно физичког рада, а за неке фазе је потребно ангажовати сезонске раднике којих у селу нема. Откупна цена дувана није се мењала последњих десет година и људи одустају од производње. Они који се ипак одлуче да га саде, смањују површине – објашњава Алберт Гуљаш.

Код њега у породици он је трећа генерација која сади дуван. Каже да се овим послом и даље бави само због породичне традиције.

-Некако сам навикао да имам дуван, иако се од њега већ дуго не може живети. Превасходно се бавимо повртарством, али сам на дуван навикао. Волим да га имам на њиви и докле год будем имао било какву рачуницу, ја ћу га садити. Колико је то неизвесна производња, говори и чињеница да нисам могао да уговорену производњу искористим као залог за кредит у банци - истиче Гуљаш.

И Роберт Тот је одлучио да ове године сади дуван на два јутра.

-Било је некад и више. Садио бих ове године још мање, али сам задужен за фолије па, ето, морам. Нема неке велике рачунице, јер се цена не мења годинама, али ми добро дође новац и од дувана. Бавимо се и повртарством и ратарством, па једно друго вуче - наводи Тот и додаје да је, осим цене, највећи проблем сезонска радна снага које више нема.

По речима наших саговорника, ситуација је иста у целом средњем Банату. Заинтересованих за дуван је све мање, па откупљивачи, који иду из села у село, у једном нађу двојицу, у неком по једног. Иначе, пољопривредници су до пре извесног времена сами производили расад. Сада добију готов, који почетком маја расаде на њивама. Расад, наравно, плаћају, у коначном обрачуну са фабриком.

У Михајлову се традиционално гаји сорта „берлеј“, јер на михајловачкој земљи не успева „viryinija“. За „берлеј“ није потребно имати сушару, пошто се ова сорта дувана суши на природан начин.       

Ж. Б.