Sve manje proizvođača duvana u Mihajlovu

- Najveći problem, zbog kog su sve manje površine pod duvanom, jeste nedostatak radne snage. Kod duvana ima mnogo ručnog, odnosno fizičkog rada, a za neke faze je potrebno angažovati sezonske radnike kojih u selu nema. Otkupna cena duvana nije se menjala poslednjih deset godina i ljudi odustaju od proizvodnje. Oni koji se ipak odluče da ga sade, smanjuju površine – objašnjava Albert Guljaš.

Kod njega u porodici on je treća generacija koja sadi duvan. Kaže da se ovim poslom i dalje bavi samo zbog porodične tradicije.

-Nekako sam navikao da imam duvan, iako se od njega već dugo ne može živeti. Prevashodno se bavimo povrtarstvom, ali sam na duvan navikao. Volim da ga imam na njivi i dokle god budem imao bilo kakvu računicu, ja ću ga saditi. Koliko je to neizvesna proizvodnja, govori i činjenica da nisam mogao da ugovorenu proizvodnju iskoristim kao zalog za kredit u banci - ističe Guljaš.

I Robert Tot je odlučio da ove godine sadi duvan na dva jutra.

-Bilo je nekad i više. Sadio bih ove godine još manje, ali sam zadužen za folije pa, eto, moram. Nema neke velike računice, jer se cena ne menja godinama, ali mi dobro dođe novac i od duvana. Bavimo se i povrtarstvom i ratarstvom, pa jedno drugo vuče - navodi Tot i dodaje da je, osim cene, najveći problem sezonska radna snaga koje više nema.

Po rečima naših sagovornika, situacija je ista u celom srednjem Banatu. Zainteresovanih za duvan je sve manje, pa otkupljivači, koji idu iz sela u selo, u jednom nađu dvojicu, u nekom po jednog. Inače, poljoprivrednici su do pre izvesnog vremena sami proizvodili rasad. Sada dobiju gotov, koji početkom maja rasade na njivama. Rasad, naravno, plaćaju, u konačnom obračunu sa fabrikom.

U Mihajlovu se tradicionalno gaji sorta „berlej“, jer na mihajlovačkoj zemlji ne uspeva „viryinija“. Za „berlej“ nije potrebno imati sušaru, pošto se ova sorta duvana suši na prirodan način.       

Ž. B.