Стојан Шијачки због својих и туђих коња постао поткивач и сарач
Ко само једном очисти шталу, истимари и упрегне коња у кола, а фијакер посебно, он, тврде посвећеници, створи с тим племенитим животињама (по неким особинама предњаче над људима), такав однос да им и живот малтене одреди.
Страст, која кад ухвати – не пушта. Типичан пример је и Стојан Шијачки (49) из Врањева, знаменитог и историјског дела Новог Бечеја. Иако рођен у време када су трактори и друге машине с много десетина коњских снага готово потпуно преузели паорске послове, имао је срећу да је отац Никола наследио љубав од свог оца и пренео је на њега па се још у детињству најрадије играо у пуној штали.
„Ма, откад знам за себе био сам опчињен коњима. То је као зараза, па су се и моја два сина, такође, инфицирала и настављамо породичну традицију“, објашњава Шијачки.“И сад држимо две кобиле, Авалу и Ласту, а земље тек толико да могу за њих довољно хране припремити. И пар свиња, да буде и за укућане. Какав би дом без кобасица, сланине и шунке био! Бар, код нас у Врањеву, такав је ред.“
Има у њега и других прича јер је завршио за металостругара и десетак година радио код приватника, свира контрабас за једну врањевачку банду по весељима – али све падају у мутну Тису ако се помену коњи.
„Чим сам ојачао и могао да баратам алатом, негде око своје 20. године, почео сам да поправљам коњску опрему, стару и по више деценија. Била је дотрајала, а време тешко. Баш тада је пропадала држава, пара ниоткуда, нема материјала, а ни сарача такође. Ипак ми је лакше падало да се помучим и пошто сам већ знао шта се прво троши, ојачавао сам делове који се кидају. Онако самоук, прво себи, а онда и пријатељима који су ми почели доносити крпеже. Временом сам се извештио и почео озбиљније бавити сарачким занатом. Зато сам предано ишао код последњег новобечејског сарача, чика Стеве Гарчева, на испомоћ и ту неке ствари научио, првенствено ситнице које дају елеганцију и квалитет“, наставља мајстор Стојан.
Док слуша Звонка Богдана како пева „Фијакер стари“, Стојану се врте у глави сасвим личне успомене.
„Имао је мој деда коња, али није оскудевао ни у унучади. Шесторо нас се, хвала Богу, изродило. Био је он и визионар па је, још док смо деца били, одлучио да купи фијакер да га не би морао од других позајмљивати и за паре изнајмљивати за свадбе, крштења и друге прилике својих потомака. Сматрао је да ће то бити добра инвестиција. И заиста јесте. Од шесторо унучади, мене су коњи највише привлачили и поклонио ми га је за живота. Ја сам га рестаурирао и наставио да одржавам. Иако стар више од 150 година, и даље се котрља без грешке“, поносно нагласи Шијачки.
А заиста јесте мајстор, који је то постао и пре официјелног добијања звања, па пре четири године решио да отвори радионицу за поправку старе опреме и израду нове.
„Поправљао сам половном кожом, али чим ми се посрећи да дођем до новог парчета, правио бих, зависно од величине, нови део. Комад по комад, и био сам све самоуверенији, међутим, наши људи су непоправљиво неповерљиви. Крпеж доносе, али за нову опрему ће пре отићи до Сомбора и купити је у радионици на гласу Николе Ђурана, него да наруче од мене. Имам нелагодан осећај да ме још увек проверавају. Ваљда ће и то проћи, поготово што сарачке радионице нема у окружењу целих стотинак километара“, не губи лако наду Шијачки.
Боља снабдевеност материјалом би омогућила и приступачнију цену производа па би се можда још неко прихватио нимало лаког заната. Тренутно се кожа купује преко накупаца из Босне и Херцеговине, Италије или Русије, што знатно поскупљује нову опрему па комплетна за параду кошта око 1.300 евра. Цена нимало ситница.
Али, није само сарачки посао дефицитаран. Проблем је што старог коња треба поткивати свака два месеца, а младог једном месечно, а правих мајстора је све мање или их уопште нема.
„То је озбиљна вештина, који се некада савладавала уз ковачки занат, док сам ја само приучен. Мука ме натерала јер у околини нема ниједног правог поткивача. Осим што редовно „pеnyеtiram“ своје две кобиле, одлазим у још неколико штала. Једно поткивање кошта хиљадарку, па и тако зарадим по који динар да га могу уложити у материјал за сарачки посао. Од тога се једва преживљава, али жао ми коња, којима „нокти“ брзо расту и треба бити прави „педикир““, мора Стојан да се сналази.
Можда би се данас о расним вранцима (а и ајгирима друге фарбе), по којима се давно Врањево прочуло, само с носталгијом причало, да се пре готово четврт века ентузијасти Новог Бечеја нису договорили да оснују свој Коњички клуб па је свака мука лакша кад има с ким да се подели.
Властимир Јанков