Stojan Šijački zbog svojih i tuđih konja postao potkivač i sarač
Ko samo jednom očisti štalu, istimari i upregne konja u kola, a fijaker posebno, on, tvrde posvećenici, stvori s tim plemenitim životinjama (po nekim osobinama prednjače nad ljudima), takav odnos da im i život maltene odredi.
Strast, koja kad uhvati – ne pušta. Tipičan primer je i Stojan Šijački (49) iz Vranjeva, znamenitog i istorijskog dela Novog Bečeja. Iako rođen u vreme kada su traktori i druge mašine s mnogo desetina konjskih snaga gotovo potpuno preuzeli paorske poslove, imao je sreću da je otac Nikola nasledio ljubav od svog oca i preneo je na njega pa se još u detinjstvu najradije igrao u punoj štali.
„Ma, otkad znam za sebe bio sam opčinjen konjima. To je kao zaraza, pa su se i moja dva sina, takođe, inficirala i nastavljamo porodičnu tradiciju“, objašnjava Šijački.“I sad držimo dve kobile, Avalu i Lastu, a zemlje tek toliko da mogu za njih dovoljno hrane pripremiti. I par svinja, da bude i za ukućane. Kakav bi dom bez kobasica, slanine i šunke bio! Bar, kod nas u Vranjevu, takav je red.“
Ima u njega i drugih priča jer je završio za metalostrugara i desetak godina radio kod privatnika, svira kontrabas za jednu vranjevačku bandu po veseljima – ali sve padaju u mutnu Tisu ako se pomenu konji.
„Čim sam ojačao i mogao da baratam alatom, negde oko svoje 20. godine, počeo sam da popravljam konjsku opremu, staru i po više decenija. Bila je dotrajala, a vreme teško. Baš tada je propadala država, para niotkuda, nema materijala, a ni sarača takođe. Ipak mi je lakše padalo da se pomučim i pošto sam već znao šta se prvo troši, ojačavao sam delove koji se kidaju. Onako samouk, prvo sebi, a onda i prijateljima koji su mi počeli donositi krpeže. Vremenom sam se izveštio i počeo ozbiljnije baviti saračkim zanatom. Zato sam predano išao kod poslednjeg novobečejskog sarača, čika Steve Garčeva, na ispomoć i tu neke stvari naučio, prvenstveno sitnice koje daju eleganciju i kvalitet“, nastavlja majstor Stojan.
Dok sluša Zvonka Bogdana kako peva „Fijaker stari“, Stojanu se vrte u glavi sasvim lične uspomene.
„Imao je moj deda konja, ali nije oskudevao ni u unučadi. Šestoro nas se, hvala Bogu, izrodilo. Bio je on i vizionar pa je, još dok smo deca bili, odlučio da kupi fijaker da ga ne bi morao od drugih pozajmljivati i za pare iznajmljivati za svadbe, krštenja i druge prilike svojih potomaka. Smatrao je da će to biti dobra investicija. I zaista jeste. Od šestoro unučadi, mene su konji najviše privlačili i poklonio mi ga je za života. Ja sam ga restaurirao i nastavio da održavam. Iako star više od 150 godina, i dalje se kotrlja bez greške“, ponosno naglasi Šijački.
A zaista jeste majstor, koji je to postao i pre oficijelnog dobijanja zvanja, pa pre četiri godine rešio da otvori radionicu za popravku stare opreme i izradu nove.
„Popravljao sam polovnom kožom, ali čim mi se posreći da dođem do novog parčeta, pravio bih, zavisno od veličine, novi deo. Komad po komad, i bio sam sve samouvereniji, međutim, naši ljudi su nepopravljivo nepoverljivi. Krpež donose, ali za novu opremu će pre otići do Sombora i kupiti je u radionici na glasu Nikole Đurana, nego da naruče od mene. Imam nelagodan osećaj da me još uvek proveravaju. Valjda će i to proći, pogotovo što saračke radionice nema u okruženju celih stotinak kilometara“, ne gubi lako nadu Šijački.
Bolja snabdevenost materijalom bi omogućila i pristupačniju cenu proizvoda pa bi se možda još neko prihvatio nimalo lakog zanata. Trenutno se koža kupuje preko nakupaca iz Bosne i Hercegovine, Italije ili Rusije, što znatno poskupljuje novu opremu pa kompletna za paradu košta oko 1.300 evra. Cena nimalo sitnica.
Ali, nije samo sarački posao deficitaran. Problem je što starog konja treba potkivati svaka dva meseca, a mladog jednom mesečno, a pravih majstora je sve manje ili ih uopšte nema.
„To je ozbiljna veština, koji se nekada savladavala uz kovački zanat, dok sam ja samo priučen. Muka me naterala jer u okolini nema nijednog pravog potkivača. Osim što redovno „penyetiram“ svoje dve kobile, odlazim u još nekoliko štala. Jedno potkivanje košta hiljadarku, pa i tako zaradim po koji dinar da ga mogu uložiti u materijal za sarački posao. Od toga se jedva preživljava, ali žao mi konja, kojima „nokti“ brzo rastu i treba biti pravi „pedikir““, mora Stojan da se snalazi.
Možda bi se danas o rasnim vrancima (a i ajgirima druge farbe), po kojima se davno Vranjevo pročulo, samo s nostalgijom pričalo, da se pre gotovo četvrt veka entuzijasti Novog Bečeja nisu dogovorili da osnuju svoj Konjički klub pa je svaka muka lakša kad ima s kim da se podeli.
Vlastimir Jankov