STOJANKA SAVIĆ IZ BEŠKE ČUVA ZANATE I DUŠU TRADICIJE Talenat i ljubav prema ručnom radu kroz tri generacije žena
U Beški, malom mestu pored Dunava, iz ruku jedne žene nastaju predmeti koji nisu samo rukotvorine, već i priče – o prošlosti, o kreativnosti i nasleđu.
Stojanka Savić, krojač konfekcionar po struci, ali umetnica po duši, danas je jedna od retkih koja svoju ljubav prema starim zanatima ne samo neguje, već i planira da prenese dalje.
– Sa pustovanjem sam počela relativno skoro, već duže vreme imam želju da posedujem jedne valjenke i kako su prilično skupe, rešila sam da ih sama napravim. Tako sam krenula sa pustovanjem vune, još uvek nisam došla do valjenki, ali stremim tom cilju. Valjane vune sam naučila onlajn, uglavnom prateći tutorijale ruskih majstora i naravno da i sama planiram da delim i prenesem sve ono što sam naučila – rekla je Stojanka Savić za „Dnevnik“.
Ljubav prema tekstilu i kreiranju našoj sagovornici javila se još u detinjstvu, kada je gledala svoju samouku majku kako šije suknje i kostime. Upravo posmatranjem veštih ruku majke, odlučila je da upiše Odsek za dizajn na Beogradskoj politehnici, a danas radi za domaći brend „Brage košulje“, izrađujući odeću koja nosi pečat ručnog rada i posvećenosti. Ljubav koju je nasledila od majke, kao i talenat, Stojanka je uspešno prenela i na svoju ćerku.
– Stari zanati za mene predstavljaju spoj tradicije, veštine i kulture jednog naroda. Oni su svedoci prošlih vremena, načina života i rada koji se prenosio s kolena na koleno. Stari zanati u sebi nose duh zajednice, kreativnost i poštovanje prema prirodi i materijalima – istakla je ona i dodala da je važno negovati stare zanate jer oni čuvaju kulturni identitet i podsećaju na poreklo i identitet – naglasila je naša sagovornica.
Kako kaže, mnogi zanati zahtevaju umeće koje se ne može naučiti iz knjiga, već kroz praksu i posvećenost, pa se održavanjem starih zanata oni razvijaju i prilagođavaju savremenom svetu.
– Rukotvorine, nažalost, često nisu dovoljno cenjene u današnjem društvu koje je naviklo na brzu i masovnu proizvodnju. Ljudi često biraju jeftinije, fabričke proizvode, ne razmišljajući o trudu, vremenu i umeću koje se ulaže u ručni rad – kazala je.
Inače, Stojanka Savić svoju kreativnu stranu neguje raznim kreacijama koje poklanja prijateljima i poznanicima. Tako je dizajnira i pravi vilenjake za Novu godinu, zeke za Uskrs i neobične lampe. Od pustovane vune pravi torbe, a dok je planova mnogo više, vremena je nedovoljno. Naša sagovornica pustuje u slobodno vreme, „sebi za dušu“, što je, kako kaže, ispunjava i čini opuštenom i srećnom.
Ujedno je i članica Udruženja žena „Uzor“ iz Starog Slankamena, u kom je imala priliku da nauči staru tehniku – štampujit vez, koji se radi posebnom iglom na plišu, a koji planira da upotrebi u nekoj od svojih narednih kreacija.
– Ljude treba učiti o vrednosti rukotvorina, o tome kako nastaju i šta ih čini posebnim. Potrebno je više programa, sajmova i inicijativa koje pomažu majstorima da predstave i prodaju svoj rad. Rukotvorine treba bolje promovisati kroz društvene mreže, onlajn prodavnice i kulturne manifestacije. Kroz radionice i časove, deca bi mogla da se upoznaju sa starim zanatima i razviti poštovanje prema ručnom radu. Rukotvorine nisu samo predmeti, one su priče, uspomene i umetnost koju treba čuvati i poštovati – istakla je Stojanka Savić.
Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.