СРЕЋКО ЗНА каква теста ЛАЛЕ ВОЛЕ Циповка - хлеб који се смеје на Месец
ОМОЉИЦА: Сведоци смо да је инстант начин живота донео нове модерне трендове, потиснувши негде традиционалне вредности на којима смо одрастали, но у мањим местима у Војводини још увек постоје они који пркосе модерном добу, негујући и чувајући породично наслеђе деценијама, па и вековима уназад.
На 15 километара од Панчева, у селу Омољица, пекар Гезим Пниши, локалном становништву познатији као Срећко, припрема традиционални војвођански хлеб циповку, у народу познату и као хлеб „који се смеје на Месец”.
– У Војводину сам се доселио 1987. године, а пекарски занат који се у нашој породици преносио са колена на колено, учио сам од свог ујака Османа из Панчева. Он ми је открио тајне везане за припрему изворне квалитетне циповке, хлеба који баштини историју дугу више од три века. У Омољицу сам дошао пре осам година, а пекарством се бавим већ 36 година, а с обзиром на то да живим овде већ три деценије, одлично сам упознао Банаћане, Лале, те знам каква теста воле. Није циповка једини мој производ, наравно да су ту још и остале пекарске ђаконије, но могу да кажем да је циповка најпродаванији производ из моје пекаре. Народу је овде стало до неговања традиције – рекао је Пниши.
Како каже, за разлику од домаћег хлеба, циповка која „се смеје” је много изазовнија и комплекснија за израду. Од замеса до печења треба око два сата, а Срећко је пече искључиво у зиданој пећи.
– Оно што циповку одваја од осталих јесу киселкаст укус и специфичан мирис, уз карамелизовану корицу, која се засече тако да изгледа као да се хлеб смеје. Прави се од брашна, воде, соли и квасца, не садржи адитиве и меси се ручно, а посебност нашем производу даје добро чувана рецептура, као породична тајна. И људи је воле, баш зато што има више средине, није залепљена ни са једне стране, доле је добро печена, а свуда има окрајак. Као лични печат насмејаном хлебу дам одозго мало сусама и брашна – поручио је мајстор свог заната.
Срећко тврди да је и један од битних састојака добре циповке познавање менталитета људи.
– Потражња за хлебом „који се смеје“ је велика, људи долазе из различитих делова земље како би га пазарили и сваког дана продамо око 60 комада. За потребе пекаре, месим је у тежини од пола килограма, но правио сам их тешке и по два килограма, а иначе циповке радимо и по poruybini. Ако се чува у памучној крпи, насмејани хлеб без проблема може остати свеж и до три дана – поносно ће Гезим.
А осим циповке, каже, по поруџбини меси погаче за бабине, славске погаче, колаче за гробља и сахране и слично. Све је то успео да савлада и прилагоди људима са овог подручја.
И. Бакмаз