SREĆKO ZNA kakva testa LALE VOLE Cipovka - hleb koji se smeje na Mesec
OMOLJICA: Svedoci smo da je instant način života doneo nove moderne trendove, potisnuvši negde tradicionalne vrednosti na kojima smo odrastali, no u manjim mestima u Vojvodini još uvek postoje oni koji prkose modernom dobu, negujući i čuvajući porodično nasleđe decenijama, pa i vekovima unazad.
Na 15 kilometara od Pančeva, u selu Omoljica, pekar Gezim Pniši, lokalnom stanovništvu poznatiji kao Srećko, priprema tradicionalni vojvođanski hleb cipovku, u narodu poznatu i kao hleb „koji se smeje na Mesec”.
– U Vojvodinu sam se doselio 1987. godine, a pekarski zanat koji se u našoj porodici prenosio sa kolena na koleno, učio sam od svog ujaka Osmana iz Pančeva. On mi je otkrio tajne vezane za pripremu izvorne kvalitetne cipovke, hleba koji baštini istoriju dugu više od tri veka. U Omoljicu sam došao pre osam godina, a pekarstvom se bavim već 36 godina, a s obzirom na to da živim ovde već tri decenije, odlično sam upoznao Banaćane, Lale, te znam kakva testa vole. Nije cipovka jedini moj proizvod, naravno da su tu još i ostale pekarske đakonije, no mogu da kažem da je cipovka najprodavaniji proizvod iz moje pekare. Narodu je ovde stalo do negovanja tradicije – rekao je Pniši.
Kako kaže, za razliku od domaćeg hleba, cipovka koja „se smeje” je mnogo izazovnija i kompleksnija za izradu. Od zamesa do pečenja treba oko dva sata, a Srećko je peče isključivo u zidanoj peći.
– Ono što cipovku odvaja od ostalih jesu kiselkast ukus i specifičan miris, uz karamelizovanu koricu, koja se zaseče tako da izgleda kao da se hleb smeje. Pravi se od brašna, vode, soli i kvasca, ne sadrži aditive i mesi se ručno, a posebnost našem proizvodu daje dobro čuvana receptura, kao porodična tajna. I ljudi je vole, baš zato što ima više sredine, nije zalepljena ni sa jedne strane, dole je dobro pečena, a svuda ima okrajak. Kao lični pečat nasmejanom hlebu dam odozgo malo susama i brašna – poručio je majstor svog zanata.
Srećko tvrdi da je i jedan od bitnih sastojaka dobre cipovke poznavanje mentaliteta ljudi.
– Potražnja za hlebom „koji se smeje“ je velika, ljudi dolaze iz različitih delova zemlje kako bi ga pazarili i svakog dana prodamo oko 60 komada. Za potrebe pekare, mesim je u težini od pola kilograma, no pravio sam ih teške i po dva kilograma, a inače cipovke radimo i po poruybini. Ako se čuva u pamučnoj krpi, nasmejani hleb bez problema može ostati svež i do tri dana – ponosno će Gezim.
A osim cipovke, kaže, po porudžbini mesi pogače za babine, slavske pogače, kolače za groblja i sahrane i slično. Sve je to uspeo da savlada i prilagodi ljudima sa ovog područja.
I. Bakmaz