Сомборски комуналци брину се и о неактивним гробљима
СОМБОР: Неговање мултикултуралности и међуетничке сарадње вековна је традиција сомборског краја, која је и поред повремених и ретких историјских мена сукобљавања, дубоко укорењена у матрицу културе сећања овдашњих житеља, па и данашњи Сомборци без пуно помпе и медијске пажње гледају да се са пуно пажње односе и према успоменама на оне који су им prеthodili.
Међу оним институционалним посленицима који се брину о томе да не избледе успомене на својевремене становнике овог краја без обзира на националност или веру, као што су они запослени у варошком Музеју, налазе се и овдашњи комуналци, тачније запослени у Јавном комуналном предузећу „Простор“ које се брине о чак 32 активна и неактивна гробља на сомборском градском подручју, што их сврстава у апсолутне српске рекордере када је у питању број вечних почивалишта које и данас одржавају.
Деценијама уназад неактивно јеврејско, назаренско или бројна сеоска гробља националних и верских мањина, којих стицајем историјских и социолошких околности одавно нема, пођеднако се и данас негују, иако њихове вечне куће, сем знатижељника или јако далеких потомака који их походе из „далеког света“, нема ко да обилази. Тако су ових дана, у оквиру својих редовних активности сезонског кошења и крчења градских и сеоских гробаља на територији града Сомбора, радници ЈКП „Простор“ Сомбор, изводили радове на и уређењу такозваног „Немачког гробља“ у Кљајићеву, једном од највећих села сомборског атара, гробља на коме се налазе почивалишта оснивача овог насеља на путу од Сомбора до Врбаса и даље Новог Сада, подунавских Шваба.
Село, од краја Другог светског рата названо по народном хероју, Србину са Кордуна, Милошу Кљајићу, као људска настамба постојала је још у каменом добу, али се историјски његов настанак може пратити од Средњег века и то као угарско племићко лено Сент Кираљи (Свети краљ) 1391. године. Данашње Кљајићево помиње се и за „турског земана“, па се први пут у османлијским пореским списима, дефтерима, као насељени топоним појављује под именом Керња крајем 16. века, да би постепено овај назив био измењен у Крњаја коју су насељавали етнички Срби, а аустријским ослобађањем доброг дела Панонске низије од турске власти у назив Крнаја, под којим је било бележено до 1949. године.
Прва, од укупно две, драматичне демографске промене уследила је потезом аустријских империјалних власти које су одлучиле да на простор данашњег Кљајићева 1765. године населе првих 17 породица немачке сиротиње међу којима су, поред сељака, биле и занатлије. Број колониста из године у годину се повећавао, да би у јеку колонизације и германизације јужних граница хабзбуршке монархије, крајем 18. века, тачније за само две године (1794-1746) у Крнаји било насељено нових 290 породица етничких Немаца и нешто Мађара.
Историја је ове крајеве газила својим током, да би најмрачнији период уследио у првој половини 20. века, односно окупацијом и разбијањем Краљевине Југославије током Другог светског рата, који је тадашња Крнаја дочекала са око 6.000 становника, претежно Подунавских Шваба. Недвосмислено се стављајући на страну земљака, мада под формалном влашћу Хортијеве Мађарске, житељи Крнаје су се одазвали позивима нових нацистичких владара Европе и у редове злогласних Ш дивизија упутили преко 1.000 својих становника, који су кости оставили од Стаљинграда до Батине на оближњем Дунаву.
Одмазда је уследила по окончању Другог светског рата, када су и овдашње подунавске Швабе морале да понесу крст колективне кривице за монструозне нацистичке злочине, због чега су били логорисани у, по злу чувене, логоре попут Гакова или Крушевља. На њихова огњишта су насељени попаљени и обескућени Срби из геноцидне творевине, Павелићеве НДХ, а деценијама после тога, односно и данас, наслеђујући традицију неговања туђег, брину се о гробовима својих prеthodnika, али и често угошћавају њихове потомке који су своје животе и породичне линије наставили у матици, Немачкој.
М. Миљеновић