Сомборци бечком двору платили фртаљ милиона за дашак слободе
СОМБОР: Већина градова војвођанских, мање или више, имају сличан развојни пут од настанка, преко таворења у сенци сукоба два света, хришћанског и муслиманског, оваплоћених у Хабзбуршком и Османлијском царству, до економског и културног буђења током 18. и 19. века, а међу таквим варошима и варошицама је вазда предњачио Сомбор.
Истина, тад су његови житељи као својеврсни пионири заказали само у једној ствари, стицању статуса слободног краљевског града, у којој су им славу првака, више захваљујући стицајем околности него властитој амбицији, одузели Новосађани, па и данас с извесном дозом нелагоде Сомборци морају да слушају како се у покрајинској столици хвале да су годину дана раније од њих добили елибертациону повељу од бечког двора.
Кад већ морају прогутати ту чашу жучи, Сомборци макар себи засладе чашом меда задиркујући Новосађане тиме да су они своју повељу из 1749. и то у оригиналу, сачували, за разлику од кукавеља подно Петроварадинске тврђаве, који и данас по бечком архиву мољакају за фотокопију своје.
А све је почело кад је на овим просторима владајућа царевина “за срце ујела” Сомбор одузимањем статуса милитарске вароши због развојачења Потиске војне границе 1741.
И могућност да, ако се не преселе у Бечеј или Земун где би и даље били граничари, буду унижени у ранг обичних кметова толико је потпалило сомборске милитаре да је варош била на ивици отворене побуне, иако, врло мудро и увиђајно, нису пропуштали да свако мало дају изјаве о лојалности двору у Вијени, а повремено и уплате нешто од феудалних дажбина у благајну “акрепске” Угарске Коморе.
Није баш да им је фалило клање с Турцима зарад славе круне Хабсбурга, али је промена статуса вароши значила ударац и новчаницима и грађанским слободама, што су их имали као солдати а не коморски поданици.
И реше се Сомборци, “Расцијани православне и католичке вере”, дакле Срби и Буњевци, да откупе права слободног и краљевског града, те изабраше три одличника, Атанасија Стојшића, Михајла Бокеровића и Мартина Парчетића, да их, како доликује, заступају на царском двору, као што су их предводили на бојном пољу, не би ли умилостивили само растом патуљасту, аустријску надвојвоткињу, угарску краљицу и императорку Светог римског царства Марију Терезију и њене саветнике да их ослободи феудалне зависности од централних власти у Бечу и Пешти, али и локалних спахија.
Хронике кажу да су 518 милитарских домаћина у Сомбору, и три заклета варошка службеника приде, одлуку о депутацији двору донели чело цркве Светог Георгија и потписима заклеше се да ће свакојаке намете истрпети само да остваре циљ.
Онима који су се нећкали и нису пристајали на подухват лепо и у то време врло демократски обећаше да ће им куће спалити ако елибертацији буду препрека, па кад, невични дворској етикецији, обезбедише и помоћ дворског српског народног агента Јосифа Матолаја, кренуше у дипломатску битку.
Не желећи се после све проливене крви враћати као “сиротиња раја” на велепоседе угарских аристократа, задужише се до грла код лихвара свом својом непокретном и покретном имовином, те “из жила бића свог” исцедише чак 150.000 златних рајнских форинти на колико је “милостива” царица проценила њихову слободу.
Малобројни, слично, ослобођени градови су много јефтиније прошли, али су Сомборци за свог “суграђанина” имали Франца Јозефа фон Редла, архикрвопију народну и челника Бачке коморске администрације, који је своје, готово цезарским равне привилегије бранио сваком поганштином.
Ишао је чак дотле да је као претечу медијског рата међу забринутим Сомборцима пуштао гласине како се њихова депутација “облокава и бећари” од народних пара уместо да штити интересе тек развојачених милитара.
Највероватније из његове сплеткарошке кухиње је потекло и писмо Коморе императорки, где се Сомборци опањкавају као јатаци разбојника и непокорна сметња увођењу реда, те да тај “тај сирови народ не заслужује привилегије, а ако добије привилегије и рђаву управу, нико га неће одвратити од зла и злочина и привести мирном и пристојном животу. У Сомбор ће се са свих страна сливати људи православне вере, што ће бити од штете за јавни ред и безбедност, јер ће, држећи се својих привилегија радити што буду хтели“.
И све му залуду било, јер за тих пар година депутација подмити на двору што се могло и ваљало подмитити, уплати силно злато у царску благајну, па Марија Терезија потписа 17. фебруара 1749. привилегијално писмо којим од војничке вароши уздиже Сомбор у ранг слободних и краљевских градова.
Љутим ратницима светла будућност није почела одмах, јер су на боље дане морали да чекају дуго. Прво је ваљало вратити силне кредите у којима су се бивши милитари нашли.
Све време Сомборци су били у правом дужничком ропству, па је 1764. као друго ослобођење прослављена, јер су тад Баћањију вратили дугове а његовим пандурима и чиновницима видели леђа.
Кад су две године касније најзад подвукли црту испало је да су сви трошкови елибертације досегли фантастичну суму од чак 250.225 форинти, новчани еквивалент, тад много драгоценијих, 50.000 тона жита.
Ни ту није био крај мука, јер је варошка каса тек 1796. први пут бележила вишак прихода над расходима, док је последња рата зајма исплаћена тек 1806.
Милић Миљеновић
