Somborci bečkom dvoru platili frtalj miliona za dašak slobode

Istina, tad su njegovi žitelji kao svojevrsni pioniri zakazali samo u jednoj stvari, sticanju statusa slobodnog kraljevskog grada, u kojoj su im slavu prvaka, više zahvaljujući sticajem okolnosti nego vlastitoj ambiciji, oduzeli Novosađani, pa i danas s izvesnom dozom nelagode Somborci moraju da slušaju kako se u pokrajinskoj stolici hvale da su godinu dana ranije od njih dobili elibertacionu povelju od bečkog dvora.

Kad već moraju progutati tu čašu žuči, Somborci makar sebi zaslade čašom meda zadirkujući Novosađane time da su oni svoju povelju iz 1749. i to u originalu, sačuvali, za razliku od kukavelja podno Petrovaradinske tvrđave, koji i danas po bečkom arhivu moljakaju za fotokopiju svoje.

A sve je počelo kad je na ovim prostorima vladajuća carevina “za srce ujela” Sombor oduzimanjem statusa militarske varoši zbog razvojačenja Potiske vojne granice 1741.

I mogućnost da, ako se ne presele u Bečej ili Zemun gde bi i dalje bili graničari, budu uniženi u rang običnih kmetova toliko je potpalilo somborske militare da je varoš bila na ivici otvorene pobune, iako, vrlo mudro i uviđajno, nisu propuštali da svako malo daju izjave o lojalnosti dvoru u Vijeni, a povremeno i uplate nešto od feudalnih dažbina u blagajnu “akrepske” Ugarske Komore.

Nije baš da im je falilo klanje s Turcima zarad slave krune Habsburga, ali je promena statusa varoši značila udarac i novčanicima i građanskim slobodama, što su ih imali kao soldati a ne komorski podanici.

I reše se Somborci, “Rascijani pravoslavne i katoličke vere”, dakle Srbi i Bunjevci, da otkupe prava slobodnog i kraljevskog grada, te izabraše tri odličnika, Atanasija Stojšića, Mihajla Bokerovića i Martina Parčetića, da ih, kako dolikuje, zastupaju na carskom dvoru, kao što su ih predvodili na bojnom polju, ne bi li umilostivili samo rastom patuljastu, austrijsku nadvojvotkinju, ugarsku kraljicu i imperatorku Svetog rimskog carstva Mariju Tereziju i njene savetnike da ih oslobodi feudalne zavisnosti od centralnih vlasti u Beču i Pešti, ali i lokalnih spahija.

Hronike kažu da su 518 militarskih domaćina u Somboru, i tri zakleta varoška službenika pride, odluku o deputaciji dvoru doneli čelo crkve Svetog Georgija i potpisima zakleše se da će svakojake namete istrpeti samo da ostvare cilj.

Onima koji su se nećkali i nisu pristajali na poduhvat lepo i u to vreme vrlo demokratski obećaše da će im kuće spaliti ako elibertaciji budu prepreka, pa kad, nevični dvorskoj etikeciji, obezbediše i pomoć dvorskog srpskog narodnog agenta Josifa Matolaja, krenuše u diplomatsku bitku.

Ne želeći se posle sve prolivene krvi vraćati kao “sirotinja raja” na veleposede ugarskih aristokrata, zadužiše se do grla kod lihvara svom svojom nepokretnom i pokretnom imovinom, te “iz žila bića svog” iscediše čak 150.000 zlatnih rajnskih forinti na koliko je “milostiva” carica procenila njihovu slobodu.

Malobrojni, slično, oslobođeni gradovi su mnogo jeftinije prošli, ali su Somborci za svog “sugrađanina” imali Franca Jozefa fon Redla, arhikrvopiju narodnu i čelnika Bačke komorske administracije, koji je svoje, gotovo cezarskim ravne privilegije branio svakom poganštinom.

Išao je čak dotle da je kao preteču medijskog rata među zabrinutim Somborcima puštao glasine kako se njihova deputacija “oblokava i bećari” od narodnih para umesto da štiti interese tek razvojačenih militara.

Najverovatnije iz njegove spletkaroške kuhinje je poteklo i pismo Komore imperatorki, gde se Somborci opanjkavaju kao jataci razbojnika i nepokorna smetnja uvođenju reda, te da taj “taj sirovi narod ne zaslužuje privilegije, a ako dobije privilegije i rđavu upravu, niko ga neće odvratiti od zla i zločina i privesti mirnom i pristojnom životu. U Sombor će se sa svih strana slivati ljudi pravoslavne vere, što će biti od štete za javni red i bezbednost, jer će, držeći se svojih privilegija raditi što budu hteli“.

I sve mu zaludu bilo, jer za tih par godina deputacija podmiti na dvoru što se moglo i valjalo podmititi, uplati silno zlato u carsku blagajnu, pa Marija Terezija potpisa 17. februara 1749. privilegijalno pismo kojim od vojničke varoši uzdiže Sombor u rang slobodnih i kraljevskih gradova.

Ljutim ratnicima svetla budućnost nije počela odmah, jer su na bolje dane morali da čekaju dugo. Prvo je valjalo vratiti silne kredite u kojima su se bivši militari našli.

Sve vreme Somborci su bili u pravom dužničkom ropstvu, pa je 1764. kao drugo oslobođenje proslavljena, jer su tad Baćanjiju vratili dugove a njegovim pandurima i činovnicima videli leđa.

Kad su dve godine kasnije najzad podvukli crtu ispalo je da su svi troškovi elibertacije dosegli fantastičnu sumu od čak 250.225 forinti, novčani ekvivalent, tad mnogo dragocenijih, 50.000 tona žita.

Ni tu nije bio kraj muka, jer je varoška kasa tek 1796. prvi put beležila višak prihoda nad rashodima, dok je poslednja rata zajma isplaćena tek 1806.

Milić Miljenović