Робин Худ у шумарку крај Тисе

У Србији је стреличарство стагнирало и јер је домаћи закон, као нигде у свету, доскора лук и стрелу третирао као оружје, па и знатно отежавао набавку опреме. Од ономад се на северу Војводине активирало више стреличарских клубова, међу којима и „Кањижа“, које ради три године, а председник клуба Чаба Ђеркеш поносно наглашава да имају чланове свих узраста.

На простору кампа на Штранду крај Тисе одржано је треће такмичење, а окупило је више од 40 учесника из шест клубова из Војводине и Мађарске. Бечејско је сутрадан на имању дворца Фантаст у дисциплини филд – пољског стреличарства, окупило 70 учесника из 16 клубова Србије, који су гађали на дистанцама од пет до 60 метара. Потпредседник Удружења стреличара Кањиже Реже Нађ Хорти објашњава да је њихово надметање више фокусирано на вештину гађања. Мете су удаљене 12 до 20 метара, свако „испали” по три стреле, у два круга. Постоји више врста такмичења, од олимпијских, па до 3Д, где се гађају облици животиња, а у једном на отвореном и, рецимо, симулације коња и сличних покретних мета.

„То су традиционална надметања задовољстава, где људи пре свега долазе да се друже и покажу своју вештину“, напомиње Тибор Хорват из кикиндског „Кентаура”.

Драго му је што је стреличартсво све популарније у нашој земљи. Његов „Кентаур” постоји тек две године, а већ има око 40 чланова, успешних на државним првенствима у пионирској и јуниорској конкуренцији.

„У Војводини је тренутно петнаестак клубова, а у Србији око 40. Стреличартсво се традицонално „примило” у местима где су клубови постојали и пре, а све су бољи клубови из Новог Сада и Бечеја. Врло су  квалитетни у срединама као Кањижа, где је најзаступљенија пре свега традиционална варијанта. Активни су стреличари у Хоргошу, запажен је клуб из Старе Моравице, крај Бачке Тополе, затим из Купусине и других места“, каже Хорват.

Напомиње да се доскоро набавка лука и стреле морала пријављивати полицији па је многе одбијала досадна папирологија.

„Од лане важи нови закон, по којем се лук и стрела и даље сматрају оружјем, али се не мора тражити дозвола за набавку, нити пријавити поседовање. А наши стреличари постижу све боље резултате, па и међународне. Карољ Корокнаи из Темерина је освојио шесто место у „бер боу” на Светском првенству, што је изузетно велики резултат. Замало смо имали и олимпијца, коме је један круг недостајао за норму за одлазак у Рио“, додаје наш саговорник.

Погодно је стреличарство за мушкарце и жене било којег доба и физичких предиспозиција. Веома је индивидуални спорт, а по уверавању поклоника, најтеже је победити самог себе: постоје мета и стреличар, између је празан простор, па све зависи од оштрог ока и вештине.

Преко целе године се лукови и стреле разапињу на отвореним теренима за то предвиђеним, а зими се вежба и у затвореном простору. Уз неопходне мере безбедности, стреличарство је могуће и у „домаћој радиности”, у дворишту или чак кући.

Истина, опрема није баш јефтина, али Петар Биро из Старе Моравице нема проблема јер је израђује у својој мануфактури. А има је за свачији yеp, ко колико хоће и може да издвоји. Некоме је довољна и она од сто евра, док софистициранија кошта и до

2.000! Осим Петра, у последњих неколико година се активирало још произвођача у Србији јер се стреличарство омасовљује.

Петер је и челник Клуба „Бачер” из Старе Моравице са 60 чланова (носи име потока који тече кроз село), Бајше, Малог Иђоша и Пачира.

Он се за лукове и стреле заинтересовао још кад се играо каубоја и Индијанаца или имитирао некрунисаног краља Шервудске шуме Робина Худа. На свим наступима одевен је у традицонално мађарско стреличарско „рухо”, у каквом се некад ишло у бој.

„Као и сваку вештину, и стреличартсво треба марљиво тренирати“,  подвукао је Петер.

Имају такмичаре од шестогодишњака па до ветерана. Најстарији је наставник у пензији Лајош Сатмањ (72).

„Важно је око соколово, с којим идемо на такмичења по Србији, Аустрији и Мађарској“, каже Петер.

 Милорад Митровић