Прва самостална изложба Удружења жена „Стапарска ружа”
СОМБОР: Ако је питати Стапарце, житеље староседелачког српског села у околини Сомбора, плаво одело и овчији паприкаш никад не излазе из моде, на шта би њихове боље половине, Стапарке сигурно одговориле да заправо из моде никада не излази једино ручно ткани ћилим, створен вредним рукама тамошњих ткаља, ма колико се некад чини да је ово умеће неповратно бачено у запећак и таму заборава.
Како су Стапарци све чешће обучени неформално, а тешку храну, као што је то овчији паприкаш, избегавају због холестерола, непогрешивост своје претпоставке Стапарке су доказале првом самосталном изложбом удружења жена „Стапарска ружа“, одржаном у варошком, сомборском Музеју Подунавских Шваба.
Наиме, после шест година рада ово удружење је у сарадњи са Градским музејом, а уз подршку локалне самоуправе, представило своје аутентичне производе са традиционалним мотивом руже, међу којима доминирају ручно ткани чувени стапарски ћилими. Као што то обичај налаже, испред УЖ „Стапарска ружа“ Мира Ковачев представила је ткаље, као и њихове радове који су изложени на изложби.
- Узели смо да на савремен начин прикажемо ово што радимо, имамо торбе, имамо папуче, имамо новчанике и могу да се похвалим да је „Стапарска ружа“ после 50 година изаткала први велики ћилим чије су димензије 1,4 са 1,8 метра – појаснила је у име својих колегиница Ковачев, што је похвалио и директор Градског музеја Давид Фирањ речима да су чланице „Стапарске руже“ ревитализовале израду стапарског ћилима као аутентичног бренда после шездесетогодишње паузе, а самим тим и ткачки занат.
Изложбу је званично отворио Палимир Тот, заменик покрајинског секретара за привреду и туризам, наглашавајући да је рад стапарског удружења жена од велике важности за очување традиције не само у овом селу већ и у целој Војводини.
- Овде подржавамо традицију и показујемо како се некада живело у Војводини, али исто тако економски оснажујемо жене да буду самосталније, да буду предузетнице и да се баве оним што воле – рекао је Тот.
Стапарски ћилим, који представља нематеријално културно наслеђе Србије, заштићено од 2016. године, настао је у 18. веку у оквиру домаће радиности и израђивао се од вуне и кудеље. Ћилимарство је тада било развијено јер су се ћилимима, који су често били и део девојачког мираза, опремале куће, а приде се лако могао продати на тржишту. Ручно рађени стапарски ћилим налазио се у свакој кући и био је препознатљив на територији Војводине, а од ништа мање чувеног пиротског или сјеничко-пештерског разликовао се не само по томе што је, поред вуне основни материјал за његову израду била и високо квалитетна кудеља, већ је имао најчешће флоралне мотиве, као и што никада није имао ресе на рубовима, али ни ћенар, односно ивице које уоквирују цео ћилим или његов централни мотив.
Све до појаве већих ткачких ручних разбоја почетком 20. века чија је потка бивала ширине и до два метра, стапарски ћилими су се ткали искључиво из два или више комада који су се касније састављали, што је представљало изазов за ткаље које су у том случају морале да прецизно антиципирају израду сваког појединог дела како би непогрешиво „уклопиле“ цео мотив.
М. Миљеновић