Prva samostalna izložba Udruženja žena „Staparska ruža”
SOMBOR: Ako je pitati Staparce, žitelje starosedelačkog srpskog sela u okolini Sombora, plavo odelo i ovčiji paprikaš nikad ne izlaze iz mode, na šta bi njihove bolje polovine, Staparke sigurno odgovorile da zapravo iz mode nikada ne izlazi jedino ručno tkani ćilim, stvoren vrednim rukama tamošnjih tkalja, ma koliko se nekad čini da je ovo umeće nepovratno bačeno u zapećak i tamu zaborava.
Kako su Staparci sve češće obučeni neformalno, a tešku hranu, kao što je to ovčiji paprikaš, izbegavaju zbog holesterola, nepogrešivost svoje pretpostavke Staparke su dokazale prvom samostalnom izložbom udruženja žena „Staparska ruža“, održanom u varoškom, somborskom Muzeju Podunavskih Švaba.
Naime, posle šest godina rada ovo udruženje je u saradnji sa Gradskim muzejom, a uz podršku lokalne samouprave, predstavilo svoje autentične proizvode sa tradicionalnim motivom ruže, među kojima dominiraju ručno tkani čuveni staparski ćilimi. Kao što to običaj nalaže, ispred UŽ „Staparska ruža“ Mira Kovačev predstavila je tkalje, kao i njihove radove koji su izloženi na izložbi.
- Uzeli smo da na savremen način prikažemo ovo što radimo, imamo torbe, imamo papuče, imamo novčanike i mogu da se pohvalim da je „Staparska ruža“ posle 50 godina izatkala prvi veliki ćilim čije su dimenzije 1,4 sa 1,8 metra – pojasnila je u ime svojih koleginica Kovačev, što je pohvalio i direktor Gradskog muzeja David Firanj rečima da su članice „Staparske ruže“ revitalizovale izradu staparskog ćilima kao autentičnog brenda posle šezdesetogodišnje pauze, a samim tim i tkački zanat.
Izložbu je zvanično otvorio Palimir Tot, zamenik pokrajinskog sekretara za privredu i turizam, naglašavajući da je rad staparskog udruženja žena od velike važnosti za očuvanje tradicije ne samo u ovom selu već i u celoj Vojvodini.
- Ovde podržavamo tradiciju i pokazujemo kako se nekada živelo u Vojvodini, ali isto tako ekonomski osnažujemo žene da budu samostalnije, da budu preduzetnice i da se bave onim što vole – rekao je Tot.
Staparski ćilim, koji predstavlja nematerijalno kulturno nasleđe Srbije, zaštićeno od 2016. godine, nastao je u 18. veku u okviru domaće radinosti i izrađivao se od vune i kudelje. Ćilimarstvo je tada bilo razvijeno jer su se ćilimima, koji su često bili i deo devojačkog miraza, opremale kuće, a pride se lako mogao prodati na tržištu. Ručno rađeni staparski ćilim nalazio se u svakoj kući i bio je prepoznatljiv na teritoriji Vojvodine, a od ništa manje čuvenog pirotskog ili sjeničko-pešterskog razlikovao se ne samo po tome što je, pored vune osnovni materijal za njegovu izradu bila i visoko kvalitetna kudelja, već je imao najčešće floralne motive, kao i što nikada nije imao rese na rubovima, ali ni ćenar, odnosno ivice koje uokviruju ceo ćilim ili njegov centralni motiv.
Sve do pojave većih tkačkih ručnih razboja početkom 20. veka čija je potka bivala širine i do dva metra, staparski ćilimi su se tkali isključivo iz dva ili više komada koji su se kasnije sastavljali, što je predstavljalo izazov za tkalje koje su u tom slučaju morale da precizno anticipiraju izradu svakog pojedinog dela kako bi nepogrešivo „uklopile“ ceo motiv.
M. Miljenović