Представљена књига „Небо, тако дубоко” Весне Капор у Тителу
ТИТЕЛ: Народна библиотека „Стојан Трумић” у Тителу, на челу са директором Гораном Поповићем, већ дуги низ година угошћује значајна имена из света глуме, уметности, књижевности, књижевне критике, политике, новинарства и других подручја, па је на тај начин већ помало размазила посетиоце таквих догађаја.
Тако је недавно гост била и позната књижевница Весна Капор, овогодишња добитница награде „Меша Селимовић”, најпрестижније књижевне награде у Србији.
Весна Капор, српска списатељица, књижевни критичар и уредник књижевног програма у Студентском културном центру, осим ове награде добила је 2015. године књижевна признања „Милош Црњански” и „Лаза Костић” за збирку прича „По сећању се хода као по месечини”.
На почетку разговора о роману „Небо, тако дубоко”, похвалила је лепоте Титела и обећала да ће поново доћи да у тој лепоти ужива. О награди „Меша Селимовић” је рекла да је то једна од најдемократскијих награда јер је додељују књижевни критичари тако што сваки од њих предложи по пет књижевних дела различитог жанра, као што су роман, проза, поезија, критика, есеј, теорија... Кад се све то сабере, критичари дају своје оцене и мишљења, а књижевно дело са највише гласова постаје победничко за целогодишњу продукцију.
Садржај и порука романа „Небо, тако дубоко” говоре о губитку и болу, односно о томе како у данашње време преживети губитак, како људи данас осећају бол, да ли има разлике између осећаја и поступака данашњег и негдашњег човека, да ли се у садашњости изгубила наша саосећајност... Такође, ауторка разматра и то колико је на човека утицало ово време убрзања у ком сви верујемо у лепши живот без ружних и тешких ствари које су ипак саставни део човековог бивствовања.
За наслов романа „Небо, тако дубоко” каже да је то заправо једна вертикала, јер небо је увек у нама дубоко, ми размишљамо о његовој дубини, која је асоцијација за духовност, веру, трагање и боготрагање.
Роман је написала након трагичне смрти младе деветнаестогодишње девојке Таре Сенице, која је тако брзо и неочекивано одлепршала са овог света. О Тарином животу и осећају бола после њеног одласка говоре четири гласа. Они говоре и о томе што раде и осећају после њеног одласка, што је она радила, шта је значила... Један од тих гласова представља и саму Тару. Књига поставља многа питања, а од читалаца се очекује да сами нађу своје одговоре, да свако размисли о себи, о свету и о другима, да не одлажемо неке лепе речи које смо планирали да некоме упутимо, да не одлажемо неке сусрете мислећи да је живот на овом свету бескрајан. За верујуће бескрајан живот је на ономе свету и зато нашу пролазност и краткотрајност живљења на овом свету треба да посветимо делом и разумевању и саосећајности према другима.
С. Диклић