Predstavljena knjiga „Nebo, tako duboko” Vesne Kapor u Titelu
TITEL: Narodna biblioteka „Stojan Trumić” u Titelu, na čelu sa direktorom Goranom Popovićem, već dugi niz godina ugošćuje značajna imena iz sveta glume, umetnosti, književnosti, književne kritike, politike, novinarstva i drugih područja, pa je na taj način već pomalo razmazila posetioce takvih događaja.
Tako je nedavno gost bila i poznata književnica Vesna Kapor, ovogodišnja dobitnica nagrade „Meša Selimović”, najprestižnije književne nagrade u Srbiji.
Vesna Kapor, srpska spisateljica, književni kritičar i urednik književnog programa u Studentskom kulturnom centru, osim ove nagrade dobila je 2015. godine književna priznanja „Miloš Crnjanski” i „Laza Kostić” za zbirku priča „Po sećanju se hoda kao po mesečini”.
Na početku razgovora o romanu „Nebo, tako duboko”, pohvalila je lepote Titela i obećala da će ponovo doći da u toj lepoti uživa. O nagradi „Meša Selimović” je rekla da je to jedna od najdemokratskijih nagrada jer je dodeljuju književni kritičari tako što svaki od njih predloži po pet književnih dela različitog žanra, kao što su roman, proza, poezija, kritika, esej, teorija... Kad se sve to sabere, kritičari daju svoje ocene i mišljenja, a književno delo sa najviše glasova postaje pobedničko za celogodišnju produkciju.
Sadržaj i poruka romana „Nebo, tako duboko” govore o gubitku i bolu, odnosno o tome kako u današnje vreme preživeti gubitak, kako ljudi danas osećaju bol, da li ima razlike između osećaja i postupaka današnjeg i negdašnjeg čoveka, da li se u sadašnjosti izgubila naša saosećajnost... Takođe, autorka razmatra i to koliko je na čoveka uticalo ovo vreme ubrzanja u kom svi verujemo u lepši život bez ružnih i teških stvari koje su ipak sastavni deo čovekovog bivstvovanja.
Za naslov romana „Nebo, tako duboko” kaže da je to zapravo jedna vertikala, jer nebo je uvek u nama duboko, mi razmišljamo o njegovoj dubini, koja je asocijacija za duhovnost, veru, traganje i bogotraganje.
Roman je napisala nakon tragične smrti mlade devetnaestogodišnje devojke Tare Senice, koja je tako brzo i neočekivano odlepršala sa ovog sveta. O Tarinom životu i osećaju bola posle njenog odlaska govore četiri glasa. Oni govore i o tome što rade i osećaju posle njenog odlaska, što je ona radila, šta je značila... Jedan od tih glasova predstavlja i samu Taru. Knjiga postavlja mnoga pitanja, a od čitalaca se očekuje da sami nađu svoje odgovore, da svako razmisli o sebi, o svetu i o drugima, da ne odlažemo neke lepe reči koje smo planirali da nekome uputimo, da ne odlažemo neke susrete misleći da je život na ovom svetu beskrajan. Za verujuće beskrajan život je na onome svetu i zato našu prolaznost i kratkotrajnost življenja na ovom svetu treba da posvetimo delom i razumevanju i saosećajnosti prema drugima.
S. Diklić