Пречанска лексика: Рампаш или како бити паметан с лудим вином

Рампаш зову и „лудо вино”, ређе „сиротињски шампањац”, мада има неке особина тог цењеног (и скупог) напитка: слади, рези, штипка језик и непца, а зна и да заврти главу. Слатко је то вино које кључа од нестрпљења да постане зрело, а ми му не дамо већ пијемо тако недовршено и још недефинисано. Често тако незрело, облапорно, не мисли како ће нам изгледати сутра.

Верује се да је добио своје име по изразу рампа, иначе француског порекла (опет веза са шампањцем), а има вишеструко значење: нагиб, одмориште, покретљива препрека, тачка проверавања, а у новије време и блокада шута у кошарци. По својим фановима, у добром је друштву. Пајтос је са свим лакшим шприцерима, нарочито хосу-лепешом (мађарски – дуги корак), што се сервира у чашама од три деци и гарант гаси жеђ. Истина, не тако убедљиво као лаки „намештаји” од вина и воде, али има другу неодољивост: зове на још који гутљај.

Зато је сусрет с рампашем значајан испит за све младо: младо вино јер се по рампашу може оценити његова будућност, а и младе конзументе јер се да наслутити хоће ли бити ждере, испичутуре, пијандуре или yеntlmеni који „знају да пију”. Некад буде и по оној пословици „Све што ме не убије, чини ме јачим” јер, ко успешно преброди крштење рампашем, ваљда ће знати какви га све изазови чекају у будућем животу винопија.

С рампашем се заиста мора бити врло опрезан и пити га уз поштовање савета старијих. И њихово лично присуство. Јер, узима се директно из бурета, где младо вино превире, малтене кључа, пени се и испушта гасове… Довољно је за сантим промашити дубину, па кроз натег или гуму удахнути отровне гасове, па пасти на под подрума као проштац, без свести, улудо изгубити живот. Зато се по рампаш не силази сам, већ с пратњом и свећом, која се гаси ако нема кисеоника.

Пити рампаш је малтене митолошки. Нарочито први пут у животу. Значајан корак свакако. Као што се не може у исту воду ући два пута, не може се ни пити исти рампаш. Чак ни у истом дану јер се садржај, па и укус, мења из часа у час. Пошто је тешко одредити кад је баш најбољи, најсигурније је пити га цео дан. Ко може, наравно. За почетнике се тај тест не препоручује, због неискуства, а и јер немају габарите праве винопије. Тек кад додају још 20 до 30 година и исто толико кила, могу у прву лигу.

Рампаш није савршен, као ни и све остало на свету. Добро, питак је, неком неодољив, здрав у умереним количинама, неко каже и афродизијак, углавном, улепшава живот, бар док не стигне мамурлук. Но, квари га – изглед. Њега познаваоци вина, сомелијеи, којима завидим на професији од кад сам сазнао да постоји, не описују бираним речима, нити хвале бистрину, прозрачност и нијансираност бисерним одсјајима. Он је, наиме, целог свог века доста мутан, некако мусав, носи и труње, упрља пеном натег, чак и чашу. Ипак, све му се опрашта. Нарочито ако је у јединој олби на асталу. Биће времена да се касније, кад сазри, упарује с јелом, дал’ с рибом или шунком, филованом ћурком, дивијом свињом…

Шира, слатки сок грожђа, те чаробне биљке, постаје рампаш десетак дана по цеђењу пуцади. Најбољи је рампаш од „обичних” аутохтоних сорти типа племенка и сланкаменка, нарочито ако се од њих прави и „обично” вино, ружица или једноставно „наше вино”. Односно ако шира стоји бар две-три недеље на кому, кљуку, да вино повуче боју из љуски. Тако касније настаје „шилер”, препоручљив за лечење свих нерасположења, па и мамурлука.

Век рампаша је кратак, малтене краћи од главобоље од њега, јер се брзо преврело вино отаче и премешта у друго буре. Сад је доста тешко и доћи до правог рампаша јер нове технологије „не предвиђају” узимање узорка младог вина као што се чинили код традиционалног винарства, гурањем натегаче у буре и вађењем „на дах”. Ипак, има срећника који још коштају „лудо вино” што се никад не заборавља, нарочито ако је друштво добро па још успева да „упари” и три друга добра: младо вино, стару шунку и фришак лебац! У духу песме, коју су педесетих година у култној радио-емисији „Весело вече” певали каља (Миодраг Петровић) и Мија (Алексић) на арију познате севдалинке: „Вино пију, нане, браћа трезвењаци / Вино пију, нане, по читаве дане / Не пију га, нане, што то прија њима / Већ га пију, нане, да га утамане. Да га мање има!” Алтруистички, баш.

Павле Малешев