Prečanska leksika: Rampaš ili kako biti pametan s ludim vinom

Rampaš zovu i „ludo vino”, ređe „sirotinjski šampanjac”, mada ima neke osobina tog cenjenog (i skupog) napitka: sladi, rezi, štipka jezik i nepca, a zna i da zavrti glavu. Slatko je to vino koje ključa od nestrpljenja da postane zrelo, a mi mu ne damo već pijemo tako nedovršeno i još nedefinisano. Često tako nezrelo, oblaporno, ne misli kako će nam izgledati sutra.

Veruje se da je dobio svoje ime po izrazu rampa, inače francuskog porekla (opet veza sa šampanjcem), a ima višestruko značenje: nagib, odmorište, pokretljiva prepreka, tačka proveravanja, a u novije vreme i blokada šuta u košarci. Po svojim fanovima, u dobrom je društvu. Pajtos je sa svim lakšim špricerima, naročito hosu-lepešom (mađarski – dugi korak), što se servira u čašama od tri deci i garant gasi žeđ. Istina, ne tako ubedljivo kao laki „nameštaji” od vina i vode, ali ima drugu neodoljivost: zove na još koji gutljaj.

Zato je susret s rampašem značajan ispit za sve mlado: mlado vino jer se po rampašu može oceniti njegova budućnost, a i mlade konzumente jer se da naslutiti hoće li biti ždere, ispičuture, pijandure ili yentlmeni koji „znaju da piju”. Nekad bude i po onoj poslovici „Sve što me ne ubije, čini me jačim” jer, ko uspešno prebrodi krštenje rampašem, valjda će znati kakvi ga sve izazovi čekaju u budućem životu vinopija.

S rampašem se zaista mora biti vrlo oprezan i piti ga uz poštovanje saveta starijih. I njihovo lično prisustvo. Jer, uzima se direktno iz bureta, gde mlado vino previre, maltene ključa, peni se i ispušta gasove… Dovoljno je za santim promašiti dubinu, pa kroz nateg ili gumu udahnuti otrovne gasove, pa pasti na pod podruma kao proštac, bez svesti, uludo izgubiti život. Zato se po rampaš ne silazi sam, već s pratnjom i svećom, koja se gasi ako nema kiseonika.

Piti rampaš je maltene mitološki. Naročito prvi put u životu. Značajan korak svakako. Kao što se ne može u istu vodu ući dva puta, ne može se ni piti isti rampaš. Čak ni u istom danu jer se sadržaj, pa i ukus, menja iz časa u čas. Pošto je teško odrediti kad je baš najbolji, najsigurnije je piti ga ceo dan. Ko može, naravno. Za početnike se taj test ne preporučuje, zbog neiskustva, a i jer nemaju gabarite prave vinopije. Tek kad dodaju još 20 do 30 godina i isto toliko kila, mogu u prvu ligu.

Rampaš nije savršen, kao ni i sve ostalo na svetu. Dobro, pitak je, nekom neodoljiv, zdrav u umerenim količinama, neko kaže i afrodizijak, uglavnom, ulepšava život, bar dok ne stigne mamurluk. No, kvari ga – izgled. Njega poznavaoci vina, somelijei, kojima zavidim na profesiji od kad sam saznao da postoji, ne opisuju biranim rečima, niti hvale bistrinu, prozračnost i nijansiranost bisernim odsjajima. On je, naime, celog svog veka dosta mutan, nekako musav, nosi i trunje, uprlja penom nateg, čak i čašu. Ipak, sve mu se oprašta. Naročito ako je u jedinoj olbi na astalu. Biće vremena da se kasnije, kad sazri, uparuje s jelom, dal’ s ribom ili šunkom, filovanom ćurkom, divijom svinjom…

Šira, slatki sok grožđa, te čarobne biljke, postaje rampaš desetak dana po ceđenju pucadi. Najbolji je rampaš od „običnih” autohtonih sorti tipa plemenka i slankamenka, naročito ako se od njih pravi i „obično” vino, ružica ili jednostavno „naše vino”. Odnosno ako šira stoji bar dve-tri nedelje na komu, kljuku, da vino povuče boju iz ljuski. Tako kasnije nastaje „šiler”, preporučljiv za lečenje svih neraspoloženja, pa i mamurluka.

Vek rampaša je kratak, maltene kraći od glavobolje od njega, jer se brzo prevrelo vino otače i premešta u drugo bure. Sad je dosta teško i doći do pravog rampaša jer nove tehnologije „ne predviđaju” uzimanje uzorka mladog vina kao što se činili kod tradicionalnog vinarstva, guranjem nategače u bure i vađenjem „na dah”. Ipak, ima srećnika koji još koštaju „ludo vino” što se nikad ne zaboravlja, naročito ako je društvo dobro pa još uspeva da „upari” i tri druga dobra: mlado vino, staru šunku i frišak lebac! U duhu pesme, koju su pedesetih godina u kultnoj radio-emisiji „Veselo veče” pevali kalja (Miodrag Petrović) i Mija (Aleksić) na ariju poznate sevdalinke: „Vino piju, nane, braća trezvenjaci / Vino piju, nane, po čitave dane / Ne piju ga, nane, što to prija njima / Već ga piju, nane, da ga utamane. Da ga manje ima!” Altruistički, baš.

Pavle Malešev