После више деценија исправљена неправда према педагогу Бошку Брзићу

Ковиљчанин Бошко Брзић завршио је Учитељску школу у Сремским Карловцима, да би након одслужене војске и краћег времена учитељевања у Локу, 1956. године добио посао учитеља у Беочин Селу. Био је млад, пун ентузијазма и у то време полета и оптимизма он се са пуно елана прихватио и наставе у школи и разних ваншколских активности.

- Било је то дивно време, деца су била добра и вредна и било је заиста лепо радити у школи и организовати различите активности које су обогаћивале живот у селу - сећа се данас Бошко Брзић.

Он је тада својски прионуо да се уз свој посао учитеља ангажује на оснивању културних установа, почев од библиотеке која је била смештена у просторијама месне заједнице. Иницирао је покретање Културно-уметничког друштва „Иса Медаковић“, које је имало драмску и тамбурашку секцију, био је секретар и благајник Планинарског друштва „Осовље“. Био је и иницијатор куповине првог телевизора у месту, који су мештани гледали у сали библиотеке. Ученици су га волели, он је волео посао у школи, уз вођење тамбурашке секције и сам је у њој свирао, док није обучио младе тамбураше који су могли самостално да наступају. Тада започиње и Брзићев рад на истраживању завичајне историје. Он је у околини места пронашао камену плочу са старим записом, која је сведочила о боравку монаха из Раче који су у време Велике сеобе под патријархом Арсенијем Чарнојевићем боравили у манастиру Беочин, а овај налаз је објавио у научној публикацији Матице српске.

Упркос свему томе, или можда баш због тога, Бошко Брзић се тада суочавао и са великим и све опаснијим проблемима идеолошке природе. У то време, када су и политички живот и све друштвене токове потпуно контролисали комунисти, а у малој сеоској средини где су се такви идеолошки назори исказивали с још више оштрине и нетрпељивости, агилни млади учитељ почео је да смета „идејно будним“ члановима Комунистичке партије у месту и у општини. Неко је „открио“ да учитељ слуша емисије Гласа Америке, да је религиозан, да се на часовима не држи „званичне линије“ која је налагала да се деци намећу атеистичка уверења. Његову ситуацију је отежавало и дружење са свештеником Стеваном Војводићем, који је био образован човек и са којим је могао сатима да разговара о књижевности, као и са владиком Варнавом Настићем.   Због свега тога, Бошко Брзић је новембра 1964. отпуштен „због недисциплине“ и истовремено је са супругом и тек рођеном ћерком избачен из стана. Он се тада нашао у очајном положају, потпуно поражен чињеницом да је, упркос томе што је добро и вредно радио, буквално избачен на улицу и остављен без посла и без прихода. Морао је да се пресели у родитељску кућу у Ковиљ, а у пресељењу му је тада помогао владика Варнава, који је својим колима пренео оно мало ствари које су Брзићи имали. Владика је тада Бошку написао пар реченица са поруком да упркос свим тешкоћама треба да остане доследан себи. Само два дана после тог догађаја владика Варнава је под нерасветљеним околностима напрасно преминуо, као жртва дугогодишњег немилосрдног прогањања од стране тадашњих власти. Овај свештеномученик је 2005. године канонизован као Свети Варнава Исповедник.

Показало се да су највећи проблем били повремени сусрети са владиком Варнавом Настићем, који је тада био у својеврсном притвору у манастиру Беочин. Владика је ту стигао после једанаестогодишње голготе у комунистичким затворима, на основу пресуде са монтираног процеса, којим је тадашња власт покушала да застраши свештенство Српске православне цркве. Ти сусрети са владиком Варнавом, због којих су му замерали и чланови месног комитета КП и директор школе били су пресудан разлог због којег је он изгубио посао, сматра Бошко Брзић, који уз то додаје:

- Један од тих комуниста ме је срео на улици и рекао да сам ја дошао у село да учим децу, а не да се дружим са „државним непријатељем“. Ја сам га питао: „Ко је тај државни непријатељ?“, на шта ми је он рекао: „Знамо ми коме ти љубиш руку кад га сретнеш!“.

Након отпуштања из школе у Беочину Бошко Брзић је ипак нашао посао у Будисави, где је наставио успешно да ради као учитељ, а доцније и као наставник српског језика и књижевности. Завршио је студије књижевности, а потом је и магистрирао. Наставио је да се бави публицистиком и научним радом и објавио десетак књига из области културне историје. Доцније је радио као библиотекар на Правном факултету, где је остао до пензије. Бошко Брзић који данас иза себе има богату и остварену просветну и научну каријеру ипак никада није успео да преболи окрутни гест оних који су га пре шест деценија избацили са посла и изгнали из места у којем је радио.

Брзић каже да му је додела признања Општине Беочин поново вратила сећање на лепо време које је провео као учитељ у Беочину. А након свечаности у Дому културе, посебно дирљив је био сусрет Бошка Брзића са једном старијом госпођом из Беочина, која га је поздравила, са од радости уздрхталим гласом: - Учитељу мој! Тај сусрет и те речи су најбоље показали са каквом љубављу и топлином Беочинци још увек памте свог вољеног учитеља.

Борислав Хложан