Posle više decenija ispravljena nepravda prema pedagogu Bošku Brziću

Koviljčanin Boško Brzić završio je Učiteljsku školu u Sremskim Karlovcima, da bi nakon odslužene vojske i kraćeg vremena učiteljevanja u Loku, 1956. godine dobio posao učitelja u Beočin Selu. Bio je mlad, pun entuzijazma i u to vreme poleta i optimizma on se sa puno elana prihvatio i nastave u školi i raznih vanškolskih aktivnosti.

- Bilo je to divno vreme, deca su bila dobra i vredna i bilo je zaista lepo raditi u školi i organizovati različite aktivnosti koje su obogaćivale život u selu - seća se danas Boško Brzić.

On je tada svojski prionuo da se uz svoj posao učitelja angažuje na osnivanju kulturnih ustanova, počev od biblioteke koja je bila smeštena u prostorijama mesne zajednice. Inicirao je pokretanje Kulturno-umetničkog društva „Isa Medaković“, koje je imalo dramsku i tamburašku sekciju, bio je sekretar i blagajnik Planinarskog društva „Osovlje“. Bio je i inicijator kupovine prvog televizora u mestu, koji su meštani gledali u sali biblioteke. Učenici su ga voleli, on je voleo posao u školi, uz vođenje tamburaške sekcije i sam je u njoj svirao, dok nije obučio mlade tamburaše koji su mogli samostalno da nastupaju. Tada započinje i Brzićev rad na istraživanju zavičajne istorije. On je u okolini mesta pronašao kamenu ploču sa starim zapisom, koja je svedočila o boravku monaha iz Rače koji su u vreme Velike seobe pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem boravili u manastiru Beočin, a ovaj nalaz je objavio u naučnoj publikaciji Matice srpske.

Uprkos svemu tome, ili možda baš zbog toga, Boško Brzić se tada suočavao i sa velikim i sve opasnijim problemima ideološke prirode. U to vreme, kada su i politički život i sve društvene tokove potpuno kontrolisali komunisti, a u maloj seoskoj sredini gde su se takvi ideološki nazori iskazivali s još više oštrine i netrpeljivosti, agilni mladi učitelj počeo je da smeta „idejno budnim“ članovima Komunističke partije u mestu i u opštini. Neko je „otkrio“ da učitelj sluša emisije Glasa Amerike, da je religiozan, da se na časovima ne drži „zvanične linije“ koja je nalagala da se deci nameću ateistička uverenja. Njegovu situaciju je otežavalo i druženje sa sveštenikom Stevanom Vojvodićem, koji je bio obrazovan čovek i sa kojim je mogao satima da razgovara o književnosti, kao i sa vladikom Varnavom Nastićem.   Zbog svega toga, Boško Brzić je novembra 1964. otpušten „zbog nediscipline“ i istovremeno je sa suprugom i tek rođenom ćerkom izbačen iz stana. On se tada našao u očajnom položaju, potpuno poražen činjenicom da je, uprkos tome što je dobro i vredno radio, bukvalno izbačen na ulicu i ostavljen bez posla i bez prihoda. Morao je da se preseli u roditeljsku kuću u Kovilj, a u preseljenju mu je tada pomogao vladika Varnava, koji je svojim kolima preneo ono malo stvari koje su Brzići imali. Vladika je tada Bošku napisao par rečenica sa porukom da uprkos svim teškoćama treba da ostane dosledan sebi. Samo dva dana posle tog događaja vladika Varnava je pod nerasvetljenim okolnostima naprasno preminuo, kao žrtva dugogodišnjeg nemilosrdnog proganjanja od strane tadašnjih vlasti. Ovaj sveštenomučenik je 2005. godine kanonizovan kao Sveti Varnava Ispovednik.

Pokazalo se da su najveći problem bili povremeni susreti sa vladikom Varnavom Nastićem, koji je tada bio u svojevrsnom pritvoru u manastiru Beočin. Vladika je tu stigao posle jedanaestogodišnje golgote u komunističkim zatvorima, na osnovu presude sa montiranog procesa, kojim je tadašnja vlast pokušala da zastraši sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve. Ti susreti sa vladikom Varnavom, zbog kojih su mu zamerali i članovi mesnog komiteta KP i direktor škole bili su presudan razlog zbog kojeg je on izgubio posao, smatra Boško Brzić, koji uz to dodaje:

- Jedan od tih komunista me je sreo na ulici i rekao da sam ja došao u selo da učim decu, a ne da se družim sa „državnim neprijateljem“. Ja sam ga pitao: „Ko je taj državni neprijatelj?“, na šta mi je on rekao: „Znamo mi kome ti ljubiš ruku kad ga sretneš!“.

Nakon otpuštanja iz škole u Beočinu Boško Brzić je ipak našao posao u Budisavi, gde je nastavio uspešno da radi kao učitelj, a docnije i kao nastavnik srpskog jezika i književnosti. Završio je studije književnosti, a potom je i magistrirao. Nastavio je da se bavi publicistikom i naučnim radom i objavio desetak knjiga iz oblasti kulturne istorije. Docnije je radio kao bibliotekar na Pravnom fakultetu, gde je ostao do penzije. Boško Brzić koji danas iza sebe ima bogatu i ostvarenu prosvetnu i naučnu karijeru ipak nikada nije uspeo da preboli okrutni gest onih koji su ga pre šest decenija izbacili sa posla i izgnali iz mesta u kojem je radio.

Brzić kaže da mu je dodela priznanja Opštine Beočin ponovo vratila sećanje na lepo vreme koje je proveo kao učitelj u Beočinu. A nakon svečanosti u Domu kulture, posebno dirljiv je bio susret Boška Brzića sa jednom starijom gospođom iz Beočina, koja ga je pozdravila, sa od radosti uzdrhtalim glasom: - Učitelju moj! Taj susret i te reči su najbolje pokazali sa kakvom ljubavlju i toplinom Beočinci još uvek pamte svog voljenog učitelja.

Borislav Hložan