Погони „Банета Секулића“ у Дорослову окружени планинама сламе
Да је транзициона Србија земља парадокса није никаква новост, али да смо за свој незавидни положај добрано сами криви, није ништа мања истина.
Привреда и индустрија уништене кроз „буразерску“ приватизацију узимају свој данак не само кроз статистичке економске показатеље већ и кроз незабележен одлив наших људи у иностранство без обзира на старосну границу.
При томе, либерално-економским мантрама измрцвареној земљи свако мало се још увек успешно продаје мачка у yaku, или рог за свећу, постали смо омиљена мета којекаквих хохштаплера па нам чак и планинске реке-бисере убијају и заграђују мини-хидроцентралама, чији је једини продукт папрено субвенционисани киловат струје, који плаћа сваки, ионако осиромашени, порески обвезник.
Тако су се ономад у Дорослову, селу сомборског атара, појавили наше горе лист „стручњаци“ из Чешке, громопуцателно најављујући отварање фабрике која ће од сламе и кукурузовине правити пелет, који ће, опет, за „скупе новце“ продавати Западној Европи. Сјатило се то из тадањег државног врха, подршка општа, технологија најсавременија, права бајка за напаћене српске уши. И ни неколико година није прошло, све пропало, дужни Богу и људима, мултимилионски евро и инокредити дошли по своје, а од еколошког горива, агро-пелета, остала само успомена и неколико судских процеса.
А да нам такви и слични „стручњаци“ требају као нова рупа у глави, види се и из авиона, а камоли када се прича с обичним људима, инокосним сељаком, којем здраворазумска и домаћинска рачуница почиње и завршава основним рачунским операцијама. Тако је и у случају одавно девастираног и очерупаног погона негдањег металског гиганта „Банета Секулића“ у Кљајићеву, давно сахрањеног у име тржишне економије и у присуству свих либералних економиста и експерата српских и иних.
Две вредне сомборске, ратарске и паорске породице, Ђуришић и Шишковић, имајући у свом „портфолију“ стотине хектара плодне бачке црнице, одлучиле су да и саме искористе стотине тона сламе што им по пољима сваке године остају, направише праве планине сламе и уђоше у кљајићевачке погоне „Банета“, у којем само за један сат рада производе и по тону пелета, и то без помпе, страних „експерата“ и дневнополитичког циркуса. Од сламе сојине пелет за грејање пресују, а од оне житне – простирке за домаће, а богами и инострано, „благо“ ситног и крупног зуба, што ће рећи за сточарске, овчарске, живинарске и остале фарме.
Кажу, ни та производња им није довољна да задовоље тражњу, поготово кад је реч о огревном пелету јер се наш свет овдашњи лако прерачуна да му тона пелета замени четири кубика тврдог огревног дрвета, а о комфору не треба ни причати, кад се зна да yak пелета и у супермаркету можеш данас пазарити, а не секире и пања се хватати. Сељаци људи, угледајућ' се на оне који су узнапредовали, све чешће пелет за простирке под стоком траже јер, не само да га је лакше користити већ је и због високих температура током производње бактериолошки беспрекоран, па и благо мање побољева. Дакле, само основне рачунске операције се важе.
Милић Миљеновић