Pogoni „Baneta Sekulića“ u Doroslovu okruženi planinama slame

Privreda i industrija uništene kroz „burazersku“ privatizaciju uzimaju svoj danak ne samo kroz statističke ekonomske pokazatelje već i kroz nezabeležen odliv naših ljudi u inostranstvo bez obzira na starosnu granicu.

Pri tome, liberalno-ekonomskim mantrama izmrcvarenoj zemlji svako malo se još uvek uspešno prodaje mačka u yaku, ili rog za sveću, postali smo omiljena meta kojekakvih hohštaplera pa nam čak i planinske reke-bisere ubijaju i zagrađuju mini-hidrocentralama, čiji je jedini produkt papreno subvencionisani kilovat struje, koji plaća svaki, ionako osiromašeni, poreski obveznik.

Tako su se onomad u Doroslovu, selu somborskog atara, pojavili naše gore list „stručnjaci“ iz Češke, gromopucatelno najavljujući otvaranje fabrike koja će od slame i kukuruzovine praviti pelet, koji će, opet, za „skupe novce“ prodavati Zapadnoj Evropi. Sjatilo se to iz tadanjeg državnog vrha, podrška opšta, tehnologija najsavremenija, prava bajka za napaćene srpske uši. I ni nekoliko godina nije prošlo, sve propalo, dužni Bogu i ljudima, multimilionski evro i inokrediti došli po svoje, a od ekološkog goriva, agro-peleta, ostala samo uspomena i nekoliko sudskih procesa.

A da nam takvi i slični „stručnjaci“ trebaju kao nova rupa u glavi, vidi se i iz aviona, a kamoli kada se priča s običnim ljudima, inokosnim seljakom, kojem zdravorazumska i domaćinska računica počinje i završava osnovnim računskim operacijama. Tako je i u slučaju odavno devastiranog i očerupanog pogona negdanjeg metalskog giganta „Baneta Sekulića“ u Kljajićevu, davno sahranjenog u ime tržišne ekonomije i u prisustvu svih liberalnih ekonomista i eksperata srpskih i inih.

Dve vredne somborske, ratarske i paorske porodice, Đurišić i Šišković, imajući u svom „portfoliju“ stotine hektara plodne bačke crnice, odlučile su da i same iskoriste stotine tona slame što im po poljima svake godine ostaju, napraviše prave planine slame i uđoše u kljajićevačke pogone „Baneta“, u kojem samo za jedan sat rada proizvode i po tonu peleta, i to bez pompe, stranih „eksperata“ i dnevnopolitičkog cirkusa. Od slame sojine pelet za grejanje presuju, a od one žitne – prostirke za domaće, a bogami i inostrano, „blago“ sitnog i krupnog zuba, što će reći za stočarske, ovčarske, živinarske i ostale farme.

Kažu, ni ta proizvodnja im nije dovoljna da zadovolje tražnju, pogotovo kad je reč o ogrevnom peletu jer se naš svet ovdašnji lako preračuna da mu tona peleta zameni četiri kubika tvrdog ogrevnog drveta, a o komforu ne treba ni pričati, kad se zna da yak peleta i u supermarketu možeš danas pazariti, a ne sekire i panja se hvatati. Seljaci ljudi, ugledajuć' se na one koji su uznapredovali, sve češće pelet za prostirke pod stokom traže jer, ne samo da ga je lakše koristiti već je i zbog visokih temperatura tokom proizvodnje bakteriološki besprekoran, pa i blago manje poboljeva. Dakle, samo osnovne računske operacije se važe.

Milić Miljenović